Uvod - Rodnikraj

Traži
Přejít na obsah

Hlavní nabídka:

Uvod

Istorija > Istorijski pregled

          Iznenađuje pojava da se historija Bosne i Hercegovine kod nas općenito malo zna. I to ne samo u pokrajinama bližeg ili daljeg susedstva, nego i u njima samim. Sem o poslovičnom banu Kulinu i o Hercegu Stepanu, gotovo ni u jednoj drugoj ličnosti starije historije nema nekog naročitog pomena u narodu. Razloga za to biće, valjda, više; ali nama se čini da je jedan ponajglavniji. Nijedan od bosanskih vladara, sem Hercega Stepana, nije ostavio iza sebe onakav jedan spomenik kakvi su primera radi, Studenica, Gračanica ili Dečani u raškoj državi i nijedan se, kako se danas čini, nije u onolikoj meri brinuo „za dušu”, koliko su to, u nepokolebljivoj tradiciji, činili Nemanjići i njihovi neposredni naslednici. Zadužbine Nemanjića bile su koliko kulturna središta izvesnog kraja toliko i čuvari pomena svojih osnivača. Kako je napredak pravoslavne crkve u nemanjićskoj državi bio uusko vezan sa napretkom cele države, to je prirodno, da je crkva, posle kosovske katastrofe i pada despotovine, s pijetetom čuvala tradicije staroga gospodstva i svojim spisima i svojim pričanjima oživljavala sećanja na dane čestitoga carstva. Dobar deo naših narodnih pesama često naglašava vezu državnog sjaja Nemanjića sa sjajem crkve. U onoj prkosnoj pesmi Miloš u Latinima niko manji od tog kosovskog junaka ne kazuje latinskoj gospodi:


Vi ste mudri gospodo latinska
Jeste mudri al’ zborite ludo
Da vi znate naše manastire,
Naših slavnih cara zadužbine,
Kakovi su i koliki li su!

U drugoj jednoj pesmi, u Zidanju Ravanice, kneginja Milica potseća svoga gospodara:

Što bijahu Nemanjići stari,
Carovaše, pa i preminuše,
Ne trpaše na gomile blago,
No gradiše s njime zadužbine.

U trećoj pesmi, Zidanje Dečana, narodni pevač daje svesno pravi značaj starim zadužbinama, kada govori kako će se one održati, i to, što je vrlo važno, održati pod Turcima:

U njoj će se pjevat liturđija
I kupit se narod Srbadija.

        Ovaj poslednji stih je od naročite važnosti. Kao narodna zborišta manastiri su igrali veoma važnu ulogu za celo vreme robovanja pod Turcima. Narodni pevač, inspirisan kaluđerskim pričanjima, ponekad možda i sam ih tih krugova a videći od kolikog su značaja te stare bogomolje za narodnu svest i otpornu energiju, slavio je onda sa naročitom ljubavlju vitezove Kosovskog Mučenika i ranije nemanjićske dinastije, iznad koje je stalno svetlio veliki lik Sv. Save. Bosanskim vladarima to je nedostajalo. Katolička, više kozmopolitska nego nacionalna crkva, nije nigde mnogo negovala takav lajički kult. Drugi, koji su bili pravoslavni, a umrli bez tih spomenika, otišli su prilično bez traga. Ne prošavši kroz crkvu oni nisu ušli u narodnu tradiciju guslarsku, pa, prema tom, ni u sam narod. Samo tako nama se čini da možemo razumeti kako se moglo dogoditi da u onom delu naroda čija je tradicija vrlo živa i gde je očuvan gotovo najlepši deo i nemanjićske i kosovske epopeje, nije zapamćeno gotovo ništa o velikim podvizima Tvrtkovima, ili o ljutim borbama Hrvoja Vukčića ili o neobičnoj pogibiji kneza Pavla Radenovića i svemu što je išlo posle toga.


 
• Copyright © 2009 - 2014 by "rodnikraj"     •
TOPlist
Copyright 2016. All rights reserved.
Návrat na obsah | Návrat do hlavní nabídky