Šesti period - Rodnikraj

Traži
Přejít na obsah

Hlavní nabídka:

Šesti period

Istorija > Istorija srbskog naroda

          Položaj srpskoga naroda bio je u XVI veku dosta težak, ali ipak ne onako očajan kao u XV stoleću. U XV veku Srbi su, istina, imali svoje države i veru da će se pomoću hrišćanskih suseda moći nekako održati. Međutim, te njihove slobodne države davale su samo iluziju samostalnosti, a sve su bile manje-više ili u stalnom kolebanju između raznih uticaja ili jasno pod vrhovnom vlašću i nadzorom jedne ili druge strane. Sem toga, kroz ceo taj vek, čitavo naše područje bilo je stalno ratno poprište; stradalo je sve što je bilo naše, i polja, i sela, i gradovi, i ljudi, i stoka. Ljudske žrtve koje su pale kroz tih sto godina nećemo nikad moći doznati, ali da su bile izuzetno velike to znamo iz mase sasvim pouzdanih vesti. Materialna šteta bila je ogromna. Dosta je samo potsetiti da su za pola veka propale ništa manje nego četiri naše države i da je propast svake povlačila sa sobom velike žrtve. Preko same Srbije prešlo je preko dvadeset ogromnih armija, koje su skoro uvek imale tu po neki veći sukob, a i Bosna je stradala često, iako u manjoj meri.

Novi, XVI vek doneo je izvesno prečišćavanje situacije. Ljudi su znali na čemu su. Turska sila doprla je bila do na domak Save i Dunava. Unutrašnjost zemlje postepeno se smirivala i ljudi su počeli da normalizuju svoj život, iako pod znatno promenjenim uslovima. Na severu od Save i Dunava Srbi su se, kao organizovane jedinice, borili na ugarskoj strani. Posle pada Mađarske ostali su bez tog oslonca i stavljeni pred krupne odluke: šta sad da rade. Da li da se pomire sa sudbinom i priznaju stvarno stanje, ili da nastave borbu pod vođstvom koje druge hrišćanske sile. Takvu odluku Srbi više nisu mogli doneti kao celina. Postojao je, istina, njihov nominalni despot, ali on nije bio njihov čovek. Drugog lica koje bi ih s apsolutnim autoritetom okupio oko sebe nije bilo. Ni Pavle Bakić, ni Radič Božić, ni ma koji drugi, i pored ličnog ugleda, nisu mogli da to izvedu. Srbi su tu razbijeni i radi svaki po svom nahođenju. U njihovoim akcijama učestvuju, prirodno, ponajviše naši ljudi, ali u sve manjoj meri. S turskim osvajanjem malaksava zamah otpora, ljudi prilaze osvajaču, koji razumeva na mnogo strana da ih pridobije, i srpska se masa postepeno i tu stabilizira. Pojedinci, sami ili s manjim i većim grupama, pokušavaju da unesu borbenog duha, ali njihov rad nema više karakter narodnih pokreta, nego četničkih akcija.

Odmah, posle pogibije mađarskog kralja Lajoša, beše se postavilo pitanje ko će doći za njegovog naslednika. Po dvorskom sporazumu imao je to biti austriski nadvojvoda Ferdinand, sin cara Maksimilijana, i brat tada najmoćnijeg vladara Evrope cara Karla V. I doista jedan deo plemstva priznade Ferdinanda za svog vladara, koga su, u isto vreme, izabrali i Česi. Ali drugi deo mađarskih velikaša ne htede da primi Habzburga, pozivajući se na jedan zaključak mađarskog sabora od 1505. god., da stranac ne može biti ugarski kralj. Njihov kandidat bio je bogati Jovan Zapolja, koji je imao mnogo pristalica naročito u istočnom delu ugarske države. Na tom pitanju podelili su se i hrvatski i srpski velikaši. U zemlji nasta pravi građanski rat, koji zahvati i naše ljude. U prvi mah za Zapolju su bili svi naši glavniji ljudi Bakić, Marko Jakšić, Radič Božić, Petar Ovčarević, koji beše prešao konačno u Ugarsku. Za Zapolju se izjasnio i "car" Jovan Nenad, jedna neobična i još uvek misteriozna ličnost, koja se pojavila u ovaj mah među Srbima. On je izbio na površinu posle turskog povlačenja, koje je u južnim oblastima ostavilo pravu pustoš. Među srpskim beguncima, koji se behu sklonili u Gornji Banat izbi oko Lipove taj mrki i hrabri čovek, za koga niko nije pravo znao ni ko je ni odakle je. On se sam izdavao za potomka srpskih i vizantiskih vladara i uzeo je naziv cara. Ime Jovan kao da je dodao iz bugarske vladarske tradicije. Kao unapred obeležen nekom višom silom za nešto neobično ljudi su nalazili to, što je on imao "na telu jednu crnu prugu u širini jednog prsta, koja je počinjala kod desne slepoočnice i išla u pravoj liniji sve do stopala desne noge." Pričalo se da se po noći dugo moli bogu i kao da ima, u opštoj nevolji, poslužiti kao neko božje oruđe. Uplašeni i zbunjeni svet poverovao je u nj, jer je instiktivno tražio i očekivao neko čudo u svetu koji je bio obezglavljen i sav usplahiren. Niko nije imao mogućnosti da proverava njegovo poreklo i njegove planove. A u narodu, naročito u tom kraju, još se nisu bile zaboravile tradicije Dožinih krstaša. Bilo je i opet napada na plemiće i opštih protesta zbog sloma države. Jovan Nenad je imao nešto od narodnog borca, nešto od hajdučkog avanturiste, a nešto od socialnog revolucionara. Pljačkao je plemićske dvorove, napadao trgovačke karavane, ali ulazio i u borbe s Turcima. Hrabrost mu se mešala s drskošću, popularnost sa terorom. Razumljivo je s toga, što je oko sebe skupio brzo nekoliko hiljada ljudi. Turske čete i posede, koje su se nalazile u Bačkoj, nisu bile mnogoborojne i Jovan Nenad nije imao mnogo muke da ih savlada i protera. Ali to mu je diglo ugled i raznelo glas. Za svoju prestonicu izabrao je Suboticu, koju je njen gospodar bežeći ispred Turaka, bio napustio. Tu je stvorio svoj dvor; organizovao svoju telesnu stražu od 600 mladića, koje je prozvao janičarima; i ponašao se kao pravi vladar. Iz Bačke on je potom proširio svoju akciju i na Srem.

Ostale srpske poglavice nisu ulazile u bliže veze s njim smatrajući ga avanturistom sumnjivog porekla i sumnjivih metoda. Zanimljivo je, da o njemu nisu očuvali vesti ni naši letopisi. Pavle Bakić bio se u jesen 1526. sav založio za Zapolju. On je sa svojih 200 husara uspeo da posedne Stoni Beograd, u kom je Zapolja izabran i krunisan za kralja (11. novembra). Radič Božić, pod čijom se vlašću na Dunavu nalazilo oko 500 šajki i koji je s uspehom suzbijao turske zalaznice i čistio zemlju od preostalih četa, smatrao je da njemu pripada vodeći položaj. Stevanu Borislaviću bio je takmac, makar i ne legitimni, i s toga mu je ovaj i otkazao saradnju, kad je Jovan Nenad tražio od njega artiljeriju, da bi preterao Turke iz Srema i preneo tobože ratište u Srbiju. Despot je, naprotiv, uzeo na se da preotme i raščisti Srem, pa je u tom pravcu i postigao izvesne uspehe. Jovanu Zapolji, međutim, pomoć toga čoveka, čiji se broj ratnika cenio na dve-tri desetine tisuća, nije mogla biti na odmet i on ga je s toga podupirao, uprkos tužbi i protesta opljačkanih mađarskih velikaša. Čak ga je u januaru 1527. obavestio, da se sprema protiv njega raniji gospodar Subotice, Valentin Terek, pa ga je Jovan Nenad mogao s dovoljno snage dočekati i razbiti.

Habsburška diplomatija nadala se jedno vreme, da bi se mogla nagoditi sa Zapoljom. Ima jedna vest, da su Ferdinandovi ljudi bili ponudili Zapolji bosansko kraljevstvo, očevo nasledstvo i 40.000 dukata. Misli se, da ta ponuda nije bila ozbiljna, jer je Ferdinand u isto vreme pregovarao i sa glavnim vođom Hrvata, Krstom Frankopanom. Toj činjenici ne treba, međutim, pridavati veći značaj, jer je očevidno da je Zapolja bio opasniji od Frankopana i da bi se Ferdinand s njim radije sporazumeo. Za vreme tih pregovora ušla je Ferdinandova vojska u grad Jajce, ali u njemu nije ostala dugo. Došla je bez sredstava i bez oduševljenja. Obavešteni Turci opseli su naskoro grad i uzeli ga već u januaru 1528. god. Za njim su brzo pali i susedni gradovi i Turci su zavladali celom vrbaskom dolinom.

Kralj Ferdinand upotrebio je celu zimu 1526/7. god. da popravi svoj položaj u Ugarskoj i pridobije nove pristalice. I njemu, kao i Zapolji, bilo je mnogo stalo do toga da imaju uza se srpsku miliciju, kao oprobane ratnike i kao ljude koje je bilo daleko lakše skupiti nego lensku vojsku ili skupe najamnike. Među prvima je prešao na njegovu stranu mladi srpski despot. Iako Ferdinand nije usvojio sve njegove zahteve ipak mu je dao i obećao dosta. Obećao mu je plaću za 500 konjanika, poklonio mu je osvojene gradove u Sremu, Vukovar i Borovo, a privremeno mu je ustupio i Mitrovicu i Radince, ako ih osvoji od Turaka. U proleće 1527. Habzburzima je pošlo za rukom da obećanjima i poklonima pridobiju i Jovana Nenada, koji se tobože od njih nadao stvarnijoj pomoći za borbu protiv Turaka. Uzalud je Zapolja, čak preko samog Radiča Božića, pokušavao da ga odvrati od te veze. Izgleda da je Nenadova aktivnost imala osetna uticaja i među dotadašnjim Radičevim ljudima, jer je Radič morao napustiti svoje šajkaške odrede i povukao se na svoja imanja. Zapolja je pokušao potom, da Nenada suzbije silom. Terek je ovog puta imao sreće i povratio je jednim napadom Suboticu, u kojoj se, u to vreme, "car" nije nalazio. Jovan Nenad nije mogao da ga progna iz preotetog grada, pa je svoje sedište preneo u Segedin. Zapolja je uputio protiv njega i poveću vojsku, pod vođstvom erdeljskog vojvode Petra Perenjija, ali je ta vojska kod Seleša, početkom maja, bila potpuno poražena.

Ferdinand je nastojao da pridobije i druge srpske velikaše. Obraćao se i Radiču Božiću i Pavlu Bakiću. Njegova je diplomatska aktivnost imala među Srbima dosta uspeha, naročito posle ove Nenadove pobede. To je nagnalo protivnike Nenadove, da upnu sve snage protiv njega. U velikoj borbi kod Seđfalua zadat je njegovoj vojsci osetan udarac. Iako ga je oslabilo, to ga nije slomilo. S toga su kasnije pokušana druga sredstva. Kad se Jovan Nenad spremao u susret kralju Ferdinandu, bio je, u prolazu kroz Segedin, iz zasede smrtno ranjen. Teško ranjenog preneli su njegovi ljudi Nenada u selo Tornjoš, gde mu je stari neprijatelj, Valentin Terek, otsekao glavu, 26. jula. Posle njegove smrti vojska mu se brzo rasula. Tako je brzo završio život taj čudni i još dovoljno neproučeni junak, najmističnija i najviše problematična ličnost cele naše prošlosti. Kao stvoren za epsku pesmu on u njoj, ipak, nije ostavio nikakva traga, što je isto tako od značaja i za vreme i za sredinu i možda za psihu postanka i života naše narodne junačke pesme.

Zapolji je pogibija Jovana Nenada dobro došla, iako mu nije mnogo olakšala položaj. Mitom, obećanjima, većim izgledima i stvarnijom snagom Ferdinand je sve više uzimao maha na njegovu štetu. I među Srbima i među Hrvatima. Videći to Zapolja je požurio da i sa svoje strane zadovolji Srbe. Kako je despot Stevan Berislavić prišao Habzburzima, kako mu se Jovan Nenad odmetnuo isto tako, to je Zapolja hteo da i on ima jednog zakonitog pretstavnika Srba na svojoj strani. S toga je o Duhovima 1527. imenovao Radiča Božića kao novog srpskog despota. Ali Radič nije bio nova ličnost, koja bi ponela nov barjak, a sem toga bio je već ostareo i bolestan. On nije mogao doneti Zapolji nov priliv snaga, pa čak ni povratiti ranije izgubljene pozicije među Srbima. Naprotiv, kad je Zapoljina vojska 27. septembra 1527. pretrpela jak poraz kod Tokaja i kad se počelo sticati uverenje da njegova snaga nije dorasla Ferdinandovoj, ostavili su njegovu stranu skoro svi ugledniji Srbi, koji su ga dotle pomagali. Među prvima Pavle Bakić, koji je od svih Srba u Ugarskoj imao u to vreme i najviše snage i najviše ugleda. Kao Ferdinandov pristalica ističe se i paštrovićski glavar Stevan Štiljanović, poznat i popularan naročito po Ljubišinom pričanju. On je krajem XV veka napustio svoju Boku, pa je kao kastelan krajiških gradova i pristalica Habzburga vodio borbe najpre protiv Turaka, a posle protiv Zapoljinih ljudi. Posle Ferdinandove pobede i krunisanja za ugarskog kralja (3. novembra 1527.) među nagraćenima nalazio se i Štiljanović. Dobio je u virovitičkoj županiji posede Miholjac i Glogovnicu. Despotu Stevanu ustupio je Ferdinand izvesne pogranične gradove, koje je dotle držao Jovan Nenad, Bač, Feleđhaz, Sotin i druge.

Krajem zime 1527. i početkom 1528. god. pošlo je za rukom Ferdinandovoj vojsci, u kojoj se vidno isticao Pavle Bakić, da u severnoj Ugarskoj suzbije Zapoljine pristalice i da samog Zapolju natera da se sklanja u Poljsku. U nevolji Zapolja se obrati za pomoć sultanu. Sultan Sulejman, po staroj turskoj politici, pristao je odmah da posreduje u borbi između dve hrišćanske grupe; u toliko pre što se radilo o tom, da se potpuno rastroji ugarska država, i što je Zapolja pristao da prizna njegovu vrhovnu vlast. Turci na granici nisu mirovali ni inače. Već pre saveza sa Zapoljom i pre objave rata oni su počeli živu akciju u Bosni, zauzevši Jajce i neka druga mesta. Potom su prešli i preko Save i krajem proleća 1528. napali Barku. Izveštaji svih zapovednika sa granice bili su očajni. Ljudi su mesecima ostajali bez novaca i drugih sredstava, pa su se ili rasipali ili izdržavali pljačkom. Despot Stevan javljao je 6. jula palatinu Stevanu Batoriju, da je turska vojska ("sva snaga turskog sultana", kako je on govorio preterujući i suviše) prešla Savu "i progutaće i pretvoriti u pepeo ostatke kraljevstva". Sam protiv njihove sile, pisao je on, to je "kao kap protiv mora." I to s ljudima nezadovoljnim, za koje se niko ne brine.

Ferdinand, međutim, nije mogao mnogo pomoći. Kao i prošla ugarska vlada on se mučio bez finansijskih sredstava i tešio je ljude samo praznim rečima. Nije čudo s toga, što je na granici nastalo rasulo, što su ljudi počeli da popuštaju i što je Zapolja s Turcima uzimao sve više maha. Sam despot se nije ustručavao poručiti palatinu, da će izvesne gradove, ako mu za vreme od dve nedelje ne dođe pomoć, isprazniti i napustiti sam. Uzalud je radi toga išao čak i u Budim. Ferdinand, u koliko je, s krajnjim naporima, i namicao novaca nije ih trošio na utvrđivanje južne granice, koliko za odbranu užih austriskih zemalja i na opremu vojske protiv Zapoljinih ljudi. Nadao se, da bi možda mogao slomiti njegov položaj u Ugarskoj pre nego dođu Turci. U građanskom ratu, koji se nastavljao celog leta 1528., dolazilo je do žalosnih scena. U borbi za tuđe interese imali su već više puta da se bore Srbi jedni rotiv drugih. U pohodu Ferdinandove vojske protiv Zapolje pošle su ovom prilikom Borićeve čete protiv Radiča Božića, koji je, teško bolestan, ležao na umoru. U septembru taj Zapoljin srpski despot bio je već pokojnik, ali pred njegovim gradom Lipovom našao je smrt u borbi i Komnen Bakić, brat Pavlov.

Dosad, srpske borbe na strani Mađara imale su načelan karakter. Borilo se iz hrišćanske solidarnosti i u nadi da se vaspostavi slobodna srpska država. U ovom građanskom ratu, gde je izbilo mnogo ličnih strasti i ličnih interesa, Srbi su služili kao oruđe jednoj i drugoj strani još uvek s verom da će u njima naći pomagače i za svoje kasnije narodne ciljeve. Od časa kad Zapolja sklapa savez sa Turcima njegove srpske pristalice postale su u isto vreme i turski pomagači. Ne može se reći da je to bilo samo posredno i nedovoljno svesno. Naprotiv. U borbu se gazilo iz upornosti, prkosa, ozlojeđenja, ali i iz lične koristi. Kod vrlo malog broja bilo je i uverenja, da se da više postići u zajednici s Turcima nego u borbi protiv njih. U svakom slučaju A. Ivić imao je pravo kad je utvrdio, da se od ovih vremena počela profanisati ideja koja je Srbe dotle vodila, da napuštaju otadžbinu i sve žrtvuju u borbi za slobodu. Doista, od boraca za slobodu oni postaju neka vrsta tuđih piona; pretvaraju se u ratnike od zanata, koji, napustivši redovna zanimanja, žive od najamničkih plata.

Pometenost Srba na granici bila je velika. Pavle Bakić, koga je Ferdinand imenovao i vrhovnim zapovednikom šajkaša, držao se stalno s njim, ali je imao čestih neprilika i sa ličnim i sa načelnim protivnicima. Tako mu je početkom 1529. god. jedan sused preoteo posed Banhidu i sam je Ferdinand morao posredovati da mu ga vrati. Nekadašnji najbliži saradnih Jovana Nenada, vojvoda Subota Vrlić, prešao je Turcima i služio na granici. Despot Stevan ispunio je svoju pretnju i napustio je gradove Bač i Feleđhaz, koje su odmah poseli Turci. U turskim rukama behu početkom 1529. god. tvrdi Petrovaradin, Mitrovica, Jajce, Banja Luka, Knin, Skradin, Udbina, Ostrovica. Na mnogo strana put im je bio otvoren ili bar dobro pripremljen. S toga je razumljivo, što je despotov postupak izazvao na dvoru tešku osudu. Ljut, Ferdinand je 22. marta 1529. izdao naredbu da se zatvore Stevan i njegova majka zbog nevere, a kastelanima despotovih gradova bi zapoveđeno da gradove predaju Johanu Hoberdancu. Ferdinand je optuživao despota da je čak odao Turcima neke tajne, pa je pozivao ostale Srbe iz Srema da mu ostanu verni. Hoberdanc je izvršio misiju, zarobio despota i majku mu Jelenu i uputio ih u Budim. To je, naravno, izazvalo još veću zabunu na granici, a naročito među Srbima. Sam Bakić nije smeo jedno vreme da se pojavi među šajkašima, koji mesecima nisu primali platu i bili tim i drugim postupcima veoma ogorčeni. U pismu Ferdinandu od 17. juna Bakić je upozoravao kralja, da bi to sve moglo imati neprijatnih posledica. I imalo ih je. Srpski šajkaši prišli su Turcima i sa njima zajedno počeli vršiti napade na Mađare.

U leto 1529. počela je velika turska ofanziva, kojom je rukovodio sam sultan. Bez skoro ikakva otpora prodirala je turska sila kroz Ugarsku. Na mohačkom razbojištu pridružio se sultanu njegov novi vazal Zapolja. Na vesti o turskom prodiranju uputiše Ferdinandovi ljudi zarobljenog despota iz Budima u Beč, ali se on na putu nekako iskrade i pobegne. Došao je pravo u turski tabor. Sultan je despota primio lepo i povratio mu je sva imanja koja je držao u Slavoniji. Pošto je osvojio mađarsku prestonicu sultan je pošao pravo na Beč, u kome se, među ostalim braniocima, našao i Pavle Bakić sa srpskim četama. Dobro branjeni grad održao se uprkos turskih juriša sve dok sultan zbog jesenjih kiša, 16. oktobra 1529., nije naredio da se vojska vrati kućama.

Ovaj neuspeh Turaka neće slomiti njihovu ekspanzivnu aktivnost, ali će učiniti da Austrija Habzburgovaca dobije važnu historisku misiju u Evropi. Slomivši Ugarsku Turci su izabrali kao svoj dalji put nadiranja tada glavno i najvažnije mesto cele srednje Evrope, Beč, najveći grad do Pariza, središte istočnog poseda habzburške kuće, najsilnije dinastije u Evropi. Nisu okrenuli prema slaboj Italiji ili u drugostepene alpske oblasti. Udarili su u glavu, svesni svoje snage, a potcenjujući možda otpor protivnika. Austrija je u ovaj mah zaustavila udarac, a u isti mah osetila šta joj pretstoji ako se za vremena ne trgne. Ferdinandova težnja, čisto dinastička, da dobije krune češku, mađarsku i hrvatsku i da privuče na svoju stranu Srbe, dobila je istorisko opravdanje i značaj. Kao prva na udarcu, posle Ugarske, Austrija je sad išla zatim, da radi sopstvene odbrane, stvori oko sebe čvrst lanac hrišćanskih naroda, s kojima će moći organizovati otpor protiv Turaka. Ispuniće za Austriju s više uspeha kralj Ferdinand ono, što je Matija Korvin želeo postići za Mađarsku. Spasavajući sebe Austrija je tom političkom aktivnošću spasavala celu srednju, a dobrim delom i zapadnu Evropu. U toj težnji habzburške države Srbima je zapala teška i dužnost i sudbina. Nalazeći se duž same granice oni su imali da podnesu najviše žrtava, i to ne decenij-dva, nego nekoliko vekova. I s toga se kod njih stvorio čitav stalež ljudi, graničara, večnih stražara sa oružjem u ruci, kojima u ogromnoj većini nije bilo moguće da razvijaju ikakve druge sposobnosti. Ratnički život postao im je zanimanje i hleb.

Hoteći da digne duh kod svojih ljudi Ferdinand je delio vernima nagrade, ponekad i fiktivne. Sremskom vojvodi Radoslavu, ranijem saradniku Jovana Nenada, koji mu je na toj strani trebao zameniti despota Stevana, "poklonio" je grad Mitrovicu, ako je pomogne osloboditi od Turaka. Stevan je, međutim, kao turski čovek napadao na susedne Ferdinandu verne slavonske i druge velikaše, bilo sam, bilo zajedno sa Zapoljinim ljudima. Kao što obično biva u građanskom ratu ljudi su bili nadojeni mržnjom i gonili su se nepoštedno. Kad je 1530. god. došlo do novog rata s Turcima srpske čete pod Bakićem i vojvodom Radoslavom pomagale su austrisku vojsku u zapadnoj Ugarskoj, a naročito su se istakle u opsadi Budima, dok je Petar Ovčarević s Turcima i Zapoljinim ljudima davao uspešan otpor u tom gradu. Posle neuspeha pod Budimom i Bakić i Radoslav imali su dovoljno prilike da osete, kako njihovo zalaganje ne nailazi na pravu cenu kod merodavnih činilaca, i s toga su i oni u svojim postupcima bivali dosta puta bez pravih obzira. Bakićevi ljudi napadali su, na pr., na imanja bivše mađarske kraljice, a Radoslav je u jednom sporu sam hteo da pribavi sebi nezakonitu zadovoljštinu. U pomućenoj zemlji nije lako bilo stvoriti red, a najmanje među moćnima gde je svaki hteo da njegova volja bude bez pogovora. Ni kraljeva se reč nije uvek slušala; a, istina, i on je ponekad davao više da uteši, ili zagladi, ili odloži, nego da ispuni. S toga je Bakić jednom prilikom osetio potrebu da upozori samog kralja, kako ljudi nisu "deca, da bi se držali samim rečima."

Sultan Sulejman nije mogao da prežali neuspeh pod Bečom i 1532. god. krenuo je novu vojsku. Imamo jedan savremeni izveštaj o tom pohodu, koji lepo kazuje kako je sultan i spoljašnjim sjajem hteo da utiče i na svoje i na protivničke ljude. Sultan je išao sa 12.000 janjičara i 400 sluga na konjima, sa kratkim kopljima, svi u svili, okićeni srebrom. Carsko blago sa ćilimima i sećijama i carske žene nosilo je 50 kola, a 400 kamila bilo je natovareno carskim čadorima i opremom. Carevu ličnu gardu sačinjavalo je 2.000 spahija, 100 sluga odevenih u svilu okićenu zlatom i srebrom, i 1.000 sulahija, neobično visokih, svi u plavoj svili, sa sokolovima, psima i potrebnim priborom za lov. Car je bio sav u crvenom, iskićen zlatom, s belim turbanom i na belom konju, koji je bio pokriven zlatom i dragim kamenjem. Uza nj su išle četiri paše i 2.000 najotmenijih Turaka. Kod Beograda izišao je pred cara Zapolja, da ga prati na daljem putu. Sulejman je bio, naglašava se, dobro obavešten o borbama koje su u nemačkim zemljama izbile između katolika i novog protestantskog pokreta i smatrao je, s pravom, da mu to znatno olakšava posao. Čitava turska vojska cenila se na 200.000 dobrih boraca; 30.000 kamila prenosilo je municiju i drugi pribor za artiljeriju. Među Turcima se nalazilo i 8.000 hrišćana i 400 talijanskih kondotjera, koji su se naročito sviđali sultanu. Kod Oseka pridružio se toj impozantnoj sili i despot Stevan.

Na tom svom pohodu sultan je stigao pod tvrdi grad Kisek, koji je branio Nikola Jurišić. Neobično hrabra odbrana grada zadivila je sultana. Pošto je Jurišić pristao da na gradske bedeme postavi tursku zastavu napustio je sultan grad i uputio se prema zapadu, u Štajersku. I ovom prilikom istakao se Pavle Bakić, koji se borio s turskim zalaznicima i pratio ih sve do Ljubljane, pa posle nastavio borbu protiv jednog njihovog odreda i u donjoj Austriji. Za nagradu Pavlu je potvrđen posed grada Sombathelja, koji mu je bio dat pred samu tursku ofanzivu. Bogat, moćan, i vrlo hrabar Bakić je stekao velik glas i među Srbima i meću strancima. Srbi su u njemu gledali čoveka, koji jedini može da učini nešto za njih. On se i trudio da im pomogne. Naročito mu je bilo stalo do toga, da što više Srba, naročito iz ugroženog Srema, prevede u Ugarsku, u uverenju da ih tim izbavlja od Turaka. Nije neverovatno da je pri tom imao i ličnih računa, jer se tim pojačavao njegov položaj i olakšavala nezavidna sudbina onih, koji su već ranije bili preseljeni. Despot Stevan Berislavić imao je daleko manje uticaja. Nije do danas utvrđeno tačno radi čega je bosanski sandžak Husref-beg 1536. god. krenuo vojsku protiv njega i dao ga ubiti. Zna se samo, da je Stevan pokušavao s vremena na vreme da se približi Ferdinandu, ali da je isto tako sarađivao i sa Turcima u haranju i osvajanju Slavonije.

Ne mareći za mir, koji je bio sklopljen između Turske i Austrije, upao je bosanski paša u Slavoniju. Izgovarao se, da namerava urediti stvari u toj oblasti posle smrti svog vazala, despota Stevana. U leto 1536. prešla je turska vojska Savu, gde se sjedinila sa vojskom koju je doveo beogradski sandžak-beg. Turci su poseli skoro celu despotovu oblast, sem zapadnih mesta, pa su onda zauzeli i mnoge druge gradove. Bakić je 20. avgusta javljao kralju, da su Turci naročito utvrdili Brod na Savi, "da taj grad postane drugi Beograd", a žele isto tako da podignu i jedno utvrđenje na Dravi, blizu Oseka. Srem je bio podeljen; Srem i Slavoniju dodao je sultan beogradskom sandžakatu, a drugi deo Slavonije do Koboša sastavljao je novu oblast s posebnim zapovednikom. Srpski vlastelin slavonski, Stevan Štiljanović, morao se pred Turcima povući, i to najpre u Valpovo, gde je bio kastelan, a posle, verovatno, u Šikloš, gde je umro posle 1540. god. Nije bliže poznato radi kojih je svojih vrlina postao toliko popularan među Srbima, da ga je naša crkva proglasila čak za svetitelja. Njegove mošti leže u manastiru Šišatovcu, gde mu je stvoren poseban kult. Njegovo svetačko žitije, napisano tek u XVII veku, ne odgovara istoriskim činjenicama.

Turski uspesi u Slavoniji i nova aktivnost Zapoljinih prijatelja pokolebaše Ferdinandove redove. Počeše opet lična obračunavanja i građanske borbe. Naročito se istače nekadašnji Ferdinandov pristalica Valentin Terek kao opasan tip. On je u poslednje vreme postao neprijatelj Bakićev, a u pravog dušmanina mu se pretvorio posle jedne ružne zasede u kojoj je učestvovao jedan Bakićev sluga, za koga je Terek verovao da je to učinio s gospodarevim odobrenjem. Za osvetu on je krajem 1536. ili početkom 1537. god. udario na neke Bakićeve posede, pa je među ostalima uzeo i grad Lak, u kom se Bakić najduže zadržavao. Bakić nije mogao da mu se sam suprotstavi, a ostali mađarski velikaši ustručavali su se, da zbog njega dođu u sukob s protivnikom koji je izgledao jači. Dalje borbe prekinula je velika ofanziva koju je počela u leto 1537. austriska vojska protiv Turaka u Slavoniji i u kojoj je sudelovao i Bakić. Da bi u tom pohodu dobio Srbe na svoju stranu i da bi nagradio Bakićevu vernost Ferdinand mu je dao titulu srpskog despota 20. septembra 1537. Despotovina se imala tek preoteti od Turaka, i to i ona u Sremu kao i ona u Srbiji. Ona je imala biti jedna od budućih "nagrada".

Austriska vojska, koja je brojala svega 18.000 boraca, sa skoro polovinom konjanika, krenula je iz Koprivnice u Slavoniju. Izvidnice je vodio Bakić, a vrhovni zapovednik je bio Ivan Kacianer. Njihov napad bio je uperen u prvom redu na Osek, gde se bila skupila njima ravna turska vojska. Ali svi pokušaji hrišćanske vojske da zauzmu taj grad ostaše uzaludni. Nedovoljno snabdevena i nedovoljno povezana Kacianerova vojska morade da se povlači. To povlačenje pretvaralo se u opustošenoj zemlji u potpuno osipanje, koje je, pod turskim pritiskom, pretilo da pređe u rasulo. Bakić je pokušao da održava red i da se odupre neprijatelju, ali je u borbi kod Gorjana poginuo 9. oktobra ne postigavši cilj.

Pavle Bakić poslednji je predstavnik makar i nominalne vlasti srednjevekovne Srbije. S njim je sahranjena i srpska despotska titula i svaka stvarnija nada za obnovu srpske države u to vreme. Turska granica pomerena je daleko prema severu i domalo turski će paša zasesti definitivno u Budim, da u njemu ostane punih sto i pedeset godina. Sa svojim despotom Srbi su mogli bar izgledati kao neka vrsta savezničkih boraca; otsada oni su obični podanici i na turskom i na austriskom i ugarskom području.

U isto vreme Turci su postigli velike uspehe i u Dalmaciji. Tamošnje stanovništvo, prepušteno manje-više samo sebi, nije moglo da im odoli; ni Mađari, ni Mlečani, ni papa nisu im dali, niti mogli dati, nikakve stvarnije pomoći. Održali su se jedino gradovi na moru sa jakim bedemima, kojima se morem dalo doturiti hrane i municije, ali je u mnogima i od njih stanje bilo bedno. Odbrana Pavla Berislavića i Krste Frankopana i drugih bila je puna lepih podviga, ali nije mogla da zaustavi tursku poplavu. Sulejman Veličanstveni s planom je i na toj strani potiskivao mađarske vrhovne vlasti i njihov uticaj. Od 1521-1533. god. Turci su već držali Knin, Ostrovicu, Skradin, sa celim njihovim područjem, a ugrožavali su zaleđe Šibenika, Trogira i Splita. Najduže se opirao tvrdi Klis, koji je branio slavni Petar Kružić. Mlečani, koji su želeli da taj grad nekako dobiju u svoje ruke, pravili su mu više neprilika i doprineli su nesumnjivo njegovom padu. Kad su Turci stegli grad Kružić je uspeo da mu izradi pomoć od kralja Ferdinanda, ali je s njom zaglavio i sam na Solinskom Polju. Posle njegove pogibije Klis se predao 12. marta 1537. Uskoci iz Bosne i drugih naših krajeva, koji su sačinjavali glavnu posadu grada i susednih mesta spasoše se dobrim delom u Senj, pod austrisku zaštitu. Na vest o padu Klisa, o čijoj se odbrani nekoliko godina pisalo i govorilo u hrišćanskom svetu, sam je papa Pavle III upućivao pozive Evropi, da zaboravi međusobne svađe i da se prene i spremi za odbranu ugrožene vere.

Stanovništvo iz unutrašnjosti Dalmacije bežalo je pred Turcima na sve strane, u tvrde gradove, na ostrva, u Hrvatsku, u Italiju. S toga se strahovito proredilo; po jednom izveštaju spalo je od 60.000 na 5.500 duša. Jedan mletački izveštač iz 1531. god. posebno je naglašavao, da se umanjilo katoličko stanovništvo, ili, preciznije rečeno, "kako nema skoro ni jednog više rimokatolika u dalmatinskom kontinentu." U puste zemlje dovodili su Turci pravoslavni elemenat iz susednih oblasti, da obrađuju zemlju i da ih snabdevaju namirnicama. Priliv pravoslavnog stanovništva u te krajeve u vremenskom periodu od 1523-1530. god. zabeležilo je više savremenika. Tada je, po saopštenjima danas zagubljenog letopisa Simeona Končarevića, podignuto više pravoslavnih crkava u Dalmaciji, kao, na pr., u Biljanima, Ostrovici, Karinu, Kistanjima i po nekim drugim mestima. Tako se dogodilo, da su nekadašnja središta stare hrvatske države izgubila svoje, a dobila novo stanovništvo, koje se tu održalo sve do današnjeg dana.

Više>>>
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/6_1_l.html

 
• Copyright © 2009 - 2014 by "rodnikraj"     •
TOPlist
Copyright 2016. All rights reserved.
Návrat na obsah | Návrat do hlavní nabídky