Šesti dio - Rodnikraj

Traži
Přejít na obsah

Hlavní nabídka:

Šesti dio

Istorija > Istorijski pregled

         Kao Srbija posle Dušana, tako i Bosna posle Tvrtka, naglo opada. Manje na udarcu nego Srbija, ona prilično održava svoj prvobitni teritorijalni posed, ali se njena snaga troši u unutrašnjim borbama. Pojedini velikaši postaju polunezavisni gospodar (Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić, Pavle Radenović, Herceg Stepan Vukčić i dr.) i vode, vrlo često, politiku na svoju ruku ne samo bez kralja, nego i protiv njega. Od kraljeva, naslednika Tvrtkovih, nijedan nema neke veće lične vrednosti. Nisu mogli da učuvaju ne samo državnu nezavisnost prema Mađarima, koju Tvrtko beše dobio, nego ni lični autoritet prema susedima. U dubrovačkim knjigama ima više nego jedan dokaz, kako se mala republika gotovo podrugivala izvesnim situacijama svojih kraljevskih komšija.
          Kao Srbija posle Kosova, tako se i Bosna, posle Tvrtkove smrti, nalazila između dva neprijatelja. Jedan behu Turci, a drugi Mađari. Ovi drugi su smatrali za svoju prvu dužnost da potisnu Bosance iz Hrvatske i Dalmacije i tako unište sve, što je Tvrtko postigao na toj strani. Posle, naturili su zemlji ponovo svoju vrhovnu vlast; tobože ne samo na osnovu starog prava, nego i radi boljeg vođenja borbe s Turcima. Turci, opet, sa svoje strane, osvajači i inače, gledali su u svakom savezu sa Mađarima jasnu oštricu protiv sebe. Bosna je s toga bila na teškoj muci. Kao mađarski vazal ona tim samim stiče Turke kao neprijatelje; pokuša li veze s Turcima dobija odmah udarac od Mađara. Voditi neku veću i samostalnu politiku u takvim prilikama bila je gotovo nemoguća stvar. U najboljem slučaju, ako je takve politike i bilo, ona je bila čisto lokalna, kao ona Sandalja Hranića, gospodara Huma, koji je gledao na sve načine da bude upravo toliko turski koliko i ugarski i da vlada sa toliko veštine da u potrebnom času mogne odlučiti pretežnost ove ili one jače strane.
            Zanimljivo je u ovom dekadentskom periodu bosanske prošlosti, da se na vladi javlja jedna žena, pored Kneginje Milice, prva u našoj historiji. To je Jelena, žena kralja Stepana Dabiše, Tvrtkova naslednika (†1395). Slaba i neodlučna ona se ipak držala na vlasti gotovo tri godine, puštajući za to vreme da se vlastela osili isto tako kao malo ranije raška za vlade cara Uroša. Jedan surov upad Turaka u Bosnu, 1398. godine, naterao je velikaše da na čelo zemlje stave ipak nekog sa više autoriteta; i tako je došao Stepan Ostoja. Ali taj kraljuje za malo i dobiva kao protivkandidata Tvrtka II (1404.). Dva kralja u Bosni nisu jedini slučaj u ovo pomućeno doba. Posle Ostojine smrti (1418.) javio se kao kralj i njegov sin Stepan Ostojić (†1421.). Nekolike godine docnije, 1432. izbio je kao protivkandidat Tvrtku II kralj Radivoj, neugledni član dinastije, drugi sin Ostojin, koji je ostao u zemlji, istina bez vlasti, sve do pada Bosne. U tim krizama posrednici su ili Turci ili Mađari, kojima bosanska vlastela, sebična i ljuto zavađena, u duši cinici, služi kao prosto oruđe. Među njima nema ni jednog svetlijeg izuzetka, koji bi interes celine i otadžbine stavio ispred svoga. Nema srodstva, od koga bi prezali, samo ako ono donosi korist. Dubrovčani, koji su s odvratnošću posmatrali tu prostačku jagmu za vlašću, pisali su jednom prilikom, 1404. godine, kako se „od potopa sveta nije toliko svet smeo i vrteo”, kao u Bosni tih vremena. Za vreme tih unutrašnjih smutnja u zemlji, dobio je despot Stevan od Mađara bogati bosanski grad Srebrenicu (1412.), oko koje se posle vode česte borbe između Bosne i Srbije. Dubrovnik je opet od 1419-1426. otkupio od vlasnika Sandalja Hranića i vojvode Radoslava Pavlovića celo Konavlje i domalo dobio ozbiljne prohteve i za neke druge susedne oblasti. Nemajući da plati Turcima dužni danak, kralj Tvrtko II je morao da im ustupi neka mesta u istočnom delu zemlje, kao Hodidjed i Vrhbosnu, odnosno Sarajevo. Zemlja je, vidi se po svemu tom, očevidno propadala i pitanja njenog opstanka nije zavisilo više od nje, nego od volje njezinih protivnika. Tu se nije više dalo šta da izmeni. Kralj Stepan Tomaš (1443-1461.), koji je od svih naslednika Tvrtkovih imao ponajviše državničkog, mogao je samo, s bolom u srcu, da gleda neminovno srljanje u propast.
          Kao karakteristika tih mutnih prilika mogu služiti odnosi u oblasti Stepana Kosače, odnosno Hercega Stepana. Surov i prek, on je, upirući se na pomoć Turaka, ratovao sa celim susedstvom: sa Mlecima, sa Pavlovićima, sa mađarskim ljudima u Dalmaciji, s Dubrovnikom, s despotem Đurđem, pa i sa kraljem Tomašem, koji mu beše zet po kćeri. Stepana se nikad nije ticala opšta stvar; u svemu tražio je samo svoj interes, ponekad čak i sitne prirode. Velik nije bio nigde. Čak je i porodicu zatrovao. Kao zreo čovek on je ušao u avanturu sa jednom lepom Fjorentinkom i izazvao protiv sebe i majku i ženu, i rođenog sina. Sablažnjive scene borbe oca sa sinom traju nekoliko godina i njih rešava turska vojska, koja dolazi na molbe hercegove. Kad je video pad Srbije i čuo, da su Turci, bez obzira na njegovu vernost, upali i u njegove zemlje i popalili Mileševo, njemu tada biva jasno, koliki je greh činio krvareći se, radi male dobiti, i trošeći snagu svoju i svojih hrišćanskih drugova da, u odlučni čas, oslabljen postane plen besnog osvajača i pregaženi crv. Ali je kajanje bilo kasno. Po očevom primeru, sin traži i dobiva pomoć od Turaka. Uzalud je posle i on, videći svu opasnost, sa ocem zajedno ustao da brani slobodu zemlje. Turci već behu zakoračili u Hercegovinu i nisu se dali lako potisnuti. Videći svu kob, koja čeka njegovu zemlju, stari herceg, koji je od ranijeg pakosnika sve više postajao tragična ličnost historije, s bolom vapi za poslednju pomoć Bosni i hrišćanstvu.
          Između Srbije i Bosne XV veka ne behu odnosi onakve srdačnosti, kakvi su bili za Tvrtka i Lazara. Vođeni sitnim interesima, gledajući suviše samo preda se, čak i onda, kad je turska sablja bila podjednako izmahnuta iznad obe zemlje, upravljači Srbije i Bosne više su bili u sukobu, nego u ljubavi. Tek pred kraj javio se kod njih pokret da se, pred nesumnjivim zlom, koje im predstoji, spoje u jednu celinu, da bi, udruženi, dobili više snage i bolje izglede za borbu. Bosanski kraljević Stepan Tomašević imao je da uzme naslednicu prestola u Srbiji, Jelaču, kćer despota Lazara. Brak je sklopljen 1. aprila 1459. godine, pred samu propast despotovine. On je upravo i uskorio. Znajući da je taj brak stvoren sa odobrenjem mađarskog dvora i da je to, u stvari, novi bedem protiv njih, krenuli su Turci odmah da spreče stvar. Još u Bosni oni behu udesili zasede da uhvate kraljevića na putu u Srbiju. Kao kakav begunac, krijući se, jurio je mladi Stepan u svoje svatove, unoseći u čitavo veselje usplahirenost i crnu slutnju. Posle šest nedelja stigla je, doista, turska vojska pred Smederevo, opsela grad i 20. juna uzela ga bez prave borbe. Mladoženja, sa ženom zajedno, bi pušten u Bosnu, da odnese jednu iluziju manje i da domalo završi tamo bednom smrću.
           Rastrzana unutrašnjim borbama, sva izagnjila, Bosna je sramno izgubila svoju državnu ekzistenciju. Po rečima njenog kralja, pola je bosanskog stanovništva, verski ogorčenog katoličkom bezobzirnošću, volelo Turke nego njega. Čak je i ušlo u veze s njima i pozivalo ih da sa Bosnom postupe isto onako kao sa Srbijom. U rastrovanoj zemlji ne beše ideala za koji se činilo dostojno mreti. Sloboda je za jedne značila pritisak za druge. Državne nezavisnosti odavno više nije bilo. Kralj, kao predstavnik državnog autoriteta, skrušeno je povijao glavu pred svakom mađarskom mamuzom i rimskom mantijom; ili se, u drugoj prilici, grčevito hvatao za milost koga vezira. Kad je u proleće 1463. silni sultan, osvajač Carigrada, Mehmed El-Fatih, krenuo u Bosnu, u njoj se ne diže nijedan jači pokret da zaustavi neprijatelja. Bosanska historija ne dade nijedne Marice, a kamo li veličanstvenog Kosova! Tu nema onih svetlih primera pregaranja, „đe brat brata izdati ne šćede, dokle gođe jedan tecijaše;” niti one klasične slike najmlađega između Jugovića, koji neće da ostane ni po carevoj želji, ni po sestrinoj molbi, nego, svestan velikog časa historije, mirno polazi da izvrši svoju dužnost:

Idem sejo, u Kosovo ravno
Za krst časni krvcu proljevati
I za vjeru s braćom umrijeti!

U ono malo narodnih pesama, koje pevaju o propasti bosanskog kraljevstva, izrično se govori, kako je u zemlji bilo mnogo izdaje i zavade; kako „ban” bosanski

Svoj je braći svojoj omrznuo
I golubu na jelovoj grani-
i to s toga, što ga prevari „gospoda latinska”
te primi njihovu veru.

        Kralj Stepan Tomašević (1461-1463) nije ni pokušao da dade otpor. On je video rasulo zemlje, osećao zavadu između podanika, i bio na čisto da bi u sukobu mogao samo izgubiti. I s toga je namislio da se spase begom. Ali, u Ključu ga dostiže turska potera i prisili na predaju. Da spase život, kralj izdade naredbu da se svi gradovi u zemlji, koji još ne behu pali, predadu Turcima. Ali glave ipak nije izneo. Sultan Mehmed pogazio je reč svoga paše, koji kralju beše obećao živu glavu, ako se preda i ispuni gornje uslove. Sultanu je učena ulema izdala fetvu sa poukom: „pravoverni nek se ne da ugristi dva puta iz jedne ruke” i poslušavši, tobože, tu pouku, on je pustio da otseku glave poslednjem bosanskom kralju i njegovu stricu Radivoju, uz mnogu drugu vlastelu.
         Hercegovina - koja se pod tim imenom javlja prvi put 1. februara 1454. godine u jednom pismu vojvode Isa-bega, - održala se dvadeset godina duže od Bosne, ali u večnim trzajima. Iz smrti Hercega Stepana (1466.), njegova tri sina zastupahu tri razna gledišta i ne davahu zemlji nikakav primer plemenitijeg shvatanja od dužnosti prema otadžbini. U zavadi s braćom jedan od njih, Stevan, otišao je čak Turcima i kao Ahmet Hercegović javio se da svrši obračun. 1482. godine pao je, najposle, i Novi, na moru, poslednje utočište slobodne Hercegovine.

 
• Copyright © 2009 - 2014 by "rodnikraj"     •
TOPlist
Copyright 2016. All rights reserved.
Návrat na obsah | Návrat do hlavní nabídky