Sedmi dio - Rodnikraj

Traži
Přejít na obsah

Hlavní nabídka:

Sedmi dio

Istorija > Istorijski pregled

         Do propasti svoje državne samostalnosti na mohačkom polju, 1526. godine Mađari su pokušavali u više prilika da preotmu Bosnu od Turaka. Oni daju Bosni i novog kralja, Nikolu Ujlakija (1471-1477) i preduzimaju tamo 1480. godine veliki vojnički pohod, u kom se naročito proslavio Zmaj Despot Vuk Branković. Hrišćanska vojska, u snažnom nadiranju, dopire do samog Sarajeva u isti čas kad druga stiže u Kruševac, - ali to sve ostaju samo epizode jedne velike borbe, čiji krajnji ishod ipak nije mogao biti izmenjen. Poneseni uspesima, odlično organizovani i sigurno vođeni Turci su bili u naponu snage, koja se u najboljem slučaju dala trenutno zaustaviti, ali nikako definitivno suzbiti. Pod njihovim uticajem udarcima padaju postepeno poslednji ostaci mađarske vlasti s desne obale Save i Dunava: srebrenička banovina 1512, Beograd 1521., i dugo i uporno branjeno Jajce 1528. godine. Nekadašnji vrhovni gospodar Bosne ležao je i sam u prahu i kroz Budim protutnjila je, sa pobednim krikom, turska konjica.
           Tursku vlast u Bosni i Hercegovini pozdravilo je dosta bosanskog elementa, tražeći u njoj zaštite od pritiska katoličko-mađarskih vladajućih verskih krugova. Ne treba nikad smetnuti s uma da su katoličku propagandu u Bosni i Hercegovini vršili gotovo redovno strani ljudi, poverenici papske kurije i mađarskog dvora i da su njihove inkvizicije i progoni trajali do pred sam pad Bosne. Prvi inkvizitor protiv bana Kulina beše stranac Ivan de Kazamaris; Ninosavljev biskup postao je dominikanac Johan fon Vildeshauzen, nesumnjiv Nemac; mađarski biskupi na početku XIV veka propovedaju krstaški rat u Bosni i pomažu ga; prvi franjevački vikar u Bosni bio je fra Peregrin Saksonac; biskup kralja Tvrtka, koji je očigledno radio protiv njega, a za korist svojih sunarodnika, beše Mađar Petar Šikloši. Sličnih primera ima više. Ali i iz ovog izlazi jasno i čisto jedno. Ti tuđinci, nesumnjivo dobri katolici, dolazili su među narod u Bosni sa nama, na žalost, docnije od Austrije dobro poznatom, nadmenom pozom prosvetitelja i, znajući da imaju za sobom autoritet Mađarske i državne vlasti, nagonili su ljude u novu veru više silom, nego razlogom. Nisu od male muke čak uviđavniji vikari katoličke crkve u Bosni molili pape, kao Urbana IV, da ih oslobodi od izvesne vrste propovednika, koji više štete nego koriste crkvi. Preveravanja su s toga u Bosni bila vrlo česta, ili, ako ne uvek to, a ono sigurno spekulisanja sa verom. Da izbegnu kakvu opasnost ili da dobiju neku milost mnogi od bosanskih ljudi, ne izuzimajući ni same vladare, prelaze iz jedne vere u drugu ili daju izjave da će laka srca napustiti zajednicu, kojoj su dotad pripadali. Nenačelnost u tom pravcu brzo se izvrgla u cinizam. Da očuvaju posede, da dođu u milost novih osvajača, da se obezbede od progona, mnogi od bosanskih velikaša brzo donesoše odluku da prime Islam. „Poturči se plahi i lakomi”. Delovali su, pored toga, i primeri, - kao onaj braće Angelovića iz despotove Srbije, od kojih jedan beše veliki čelnik, a drugi rumeliski beglerbeg, jedan pravoslavni, drugi musliman. Već u XV veku ima čitav niz uglednih članova bosanskih porodica, koji su prešli na Islam. Takvi su: Isabeg Hranušić, koji 1. februara 1454. piše Dubrovčanima za „brata mi hercega ali sinovca mi voevode Petra”; Skender Mihajlović, vojvoda u Vrhbosni; Sinan paša Borovinić, sandžak-beg vrhbosanski; Ahmedbeg Vranešević, sandžak hercegovački; Mehmedbeg Obrenović, njegov naslednik; Hasanbeg Mihalbegović, Skenderbeg Vranešević, Mustafabeg Bogojević, Ahmed paša Hercegović. U rogatičkom srezu postoji muslimansko selo Brankovići, čiji je jedan davni predak Mahmut Branković poginuo „na boju despotovu” i bio sahranjen na Petrovu Polju. Na njegovu ćirilicom pisanom grobnom nišanu ima lav u grbu, poznat i u pravoslavnoj liniji despotske kuće Brankovića. Iz Bosne, iz Rudog i Ravanaka, potiče porodica Sokolovića, čiji potomak beše čuveni veliki vezir Mehmed Sokolović. O Predojevićima, čije je ime očevidno naše, postoje u narodu još i danas priče, kako je Imšir paša, najugledniji od njih, postao musliman i sećao se docnije svoje rodbine. Čuveni krajiški begovi Kulenovići sami se izvode čak od loze Kulina bana; tačno je, međutim, da ih ima i katolika i muslimana i da se odavno pominju kao „porodica roda plemenita”. Ovu listu mi bi mogli dopuniti sa vrlo mnogo primera, ali se i iz ovog niza vidi jasno šta smo hteli reći. U ostalom, za poreklo najvećeg dela bosansko-hercegovačkog muslimanskog elementa nema boljeg dokaza nego što je taj da im je maternji jezik samo srpski. Turski i arapski učili su samo u školi, vojsci i administraciji. NJihovo pismo bilo je sve do okupacije ćirilica, takozvano begovsko pismo, koje su oni sami zvali „stara Srbija”.
             Prelazom na Islam, bosanska vlastela je dobrim delom spasla svoje nasledne posede ili baštine. Od njih su, u glavnom, postali begovi; zadržavši gotovo sva svoja feudna prava. Iz mnogo obzira sultani su prema njima pravili izuzetke od pravila u drugim oblastima. Turska je obnovila još i ustanovu starih pronija kao timare i zijamete i davala ih je obilato svojim spahijama za ratne zasluge. Ta dobijena dobra nisu bila nasledna; prema tome, nisu se mogla ni prodavati. Spahije su dobijale od njih samo prihode. NJihova težnja beše, prirodno, dvostruka: da posede obezbede za svoju porodicu i da od njih dobiju što više prihoda. Ovo drugo isterivalo se pomoću raje, odnosno hrišćanskih podanika koji su, naročito u doba opadanja turske centralne vlasti, ostajali sve više bez prave zaštite. Obrađivači zemlje bili su kmetovi, u glavnom hrišćani. Na baštinama ti kmetovi nisu bili potpuno slobodni, naročito ne od izvesnih utvrđenih obaveza. Ali je bilo i potpuno slobodnih kmetova zakupaca, na razni rok, za sebe, pa, čak, i za tri i više naraštaja unapred, koji su uzimali da obrađuju zemlje vlastelinske i spahiske. NJihove pogodbe bile su obično da se polovina ili trećina prihoda predaje vlasniku. Pored turskih postoje u isto vreme i hrišćanske spahije. Vrlo je verovatno da oni postoje od ranije; a to bi bio najbolji dokaz da Turci nisu tražili prelaz na Islam, kao bezuvetnu pogodbu za održavanje samog imanja. U manastiru Žitomišljiću, u Hercegovini, čuva se i danas slika ktitora Milisava, „spahije”, odnosno Milisava Hrabrena od porodice Miloradovića, iz 1601. godine, za čije pretke postoje nedovoljno provereni podaci, kako im je još sultan Mehmed II dao „pravo na šest kuća u selu Žitomišljiću”. Za Raškoviće u Starome Vlahu zna se, isto tako, da su imali spahiluk sve do XIX veka. Bilo je, pored toga, i slobodnih seljaka hrišćana. Jedan putnik, iz XVII veka, daje ovo jasno obaveštenje o turskim agrarnim načelima: „Što ostane u rukama onih hrišćana koji se zateknu na svojim imanjima a voljni su da ostanu, to se ne dira i pušta im se i da uživaju i da nasleđuju”. Na oči, i po namerama turskog zakonodavstva, sigurno je da položaj zemljoradnika i hrišćana u turskoj carevini ne bi bio težak ili bar za zemljoradnike ne bi bio teži nego - u dotadašnjoj feudalnoj hrišćanskoj državi. Ali je u stvarnom životu sve bilo znatno drukčije. Rasplinuta i u večitoj borbi, turska carevina nije imala više od onog osećanja da sve mora ići onako, kako traži jedna volja iz Stambola, naročito ne tamo gde je u pitanju lična korist. U tom otimanju od zakona posebno se ističu spahije sa svojim interesima. Oni traže više od onog na što imaju prava i to traže nemilosrdno. NJih na to goni nestalnost poseda i žudnja za blagom; posle se pojavilo i to da su timari dobijani mitom; da su mogli da budu prekupljeni; i najposle su se počeli prodavati javnom licitacijom. Sve to imao je da plati težak, iz koga se cedilo, što bi god privredio. Već XVI vek daje masu primera o bednom stanju raje, a docnije ti su primeri sve gori. Tako je, vremenom, položaj spahijskih privremenih kmetova postao teži od begovskih i na kraju prosto nepodnošljiv.
                Kod našeg sveta javila se vrlo rano ljuta mržnja na Turke. Mileševski đak Vladislav, koji je 1508. godine putovao u Sarajevo i prepisivao život Sv. Save, navodi s očitim ogorčenjem, kako je tad vladao „zakonoprestupni i trojicu hulni i hrišćanima dosaditelni zločestivi turski car Bajazit”. U Trebinjskom Manastiru pisan je jedan zapis u 1509. godini i u njemu se kaže: „radi naših grehova postiže nas izmailska železna palica, koja neštedno poražava ustanove pravoslavne vere; i razrušiše se svete crkve i izmeniše predanja svetih ktitora, tako te se umališe i zakon i knjige. I mnogi nemučeni ni od koga otstupiše od pravoslavlja i pristaše uz njihovu veru, kao što apostol pre reče, gledajući njihovo množenje i velikoslavlje”. Ova poslednja rečenica vrlo je važan podatak za islamizaciju Bosne i Hercegovine i govori vrlo rečito protiv opšte primljenog mišljenja kao da se turska vera širila samo silom i na maču. 1537. godine zabeležio je jedan pisar iz Manastira Sv. Trojice kod Plevlja, kako Turci nasrćahu na hrišćane „kao lavi svirepi”; „i velika nam nužda od njih beše. Što imasmo imanja, sve nam uzimahu, jedni nam dolazeći, a drugi othodeći, i sve što smo sticali, sve nam uzimahu”. Jedan franjevački letopisac zabeležio je 1524. godine kako „razoriše Turci bosanske manastire, Konjic, visočki, sutinski, kreševski i foinički ... i kad razoriše crkve povedoše ministra i š njim 12 fratarah”. Te su sve beleške iz prve polovine XVI veka, kad je Turska još bila u naponu i disciplinovana. Tužbe iz docnijih vekova, kad je zlo uzimalo više maha i Turci postajali sve gori, prelaze ponekad u bespomoćne očajničke vapaje. Stanje hrišćana postade još nesnosnije, kad izbiše sukobi između domaćih muslimana i doseljenih „Turkuša”, Osmanlija. Iz raznih vojničkih i administrativnih potreba Carigrad je slao u Bosnu dobar deo činovnika, koji su se, kao „pravi” „hak Turci”, ponašali s mnogo nipodaštavanja prema domaćem elementu. Jedan deo tih ljudi smatrao je Bosnu kao prolaznu stanicu, dobrodošlu da se iskoristi za materijalno bogaćenje. Od vezira do sitnih pokrajinskih defterdara, postupalo se bez mnogo razlika, sem po sumi, da se istera ne samo trošak za skupo plaćene položaje, nego i da se obezbedi budućnost. Kao ideal dobra položaja ušlo je čak i u narodnu pesmu „na Bosni vezirstvo”, i to „bez promene za sedam godina”. Manji deo tog doseljenog činovničkog sveta ostajao je u zemlji i tu stvarao svoj dom. Od takvih doseljenika, iz Male Azije, potiče, na primer, čuvena begovska kuća Čengića, čiji je predak Isfendijarbeg imao imanja daleko dole na Eufratu. Na tursko poreklo ukazuju, dalje, ova i slična imena današnjih bosanskih muslimanskih porodica, kao Kajtazi, Kemure, Firdusi, Behrami, Korkuti, Behmeni, Hulusije, DŽumhuri, Muzuri i td. Između tih došljaka i bosanskih muslimana nije bilo prave ljubavi. Domaći su se smatrali zapostavljeni i iskorišćavani i u više su prilika dizali oštar glas protiv tog carigradskog nameta.
             Hrišćani su od srca želeli da se oslobode turske vlasti. Ekonomski pritisak; socijalna nejednakost; teška atmosfera večite krvi; osećanje pravne nezaštićenosti; a nada sve, kao praizvor opšteg zla, vlast tuđinca inoverca, „bogomrskog i trojicu hulnog”, nagonili su svet da ulaze u sve kombinacije uperene protiv opstanka turske vlasti na Balkanu. Nema pokreta na hrišćanskom zapadu protiv Turaka koji ne bi našao odjeka kod hrišćana Bosne i Hercegovine. Čak pravoslavne vladike, kao mnogo štovani Sv. Vasilije Ostroški, ne ustručavaju se da uđu u veze i sa rimskim papama, samo da njihovom pomoću zbace turski jaram. Turci i muslimani to osećaju. Radi toga njihove mere od XVII veka bivaju sve oštrije. Kad su, postepenim napredovanjem hrišćana, od druge polovine XVII veka, muslimani morali napuštati srednju Dalmaciju, Slavoniju, Boku i Liku, njihovo se stanovništvo sručivalo obično na Bosnu. Ozlobljeni, kao svi ljudi koji napuštaju stvorena ognjišta, obično postradali i ogoleli, ti su se begunci, u Bosni i Hercegovini, nastavljali i dizali redovno na štetu raje. Najljući hercegovački muslimani bili su Korjenići, koji najvećim delom potiču od prognanih turskih naselja oko Herceg Novog, kao i stanovništvo „prokletog Lijevna” od dalmatinskih muslimanskih begunaca. Nije onda čudo, što su odnosi između raje i muslimana gospodara bivali sve nesnosniji, a ustanci sve češći.
               Pritisak Turaka rastao je s njihovim porazima. Prvi i najosetniji u bosanskoj Krajini beše posle turske pogibije kod Siska 1593. godine. Iza njega dolaze borbe na sve strane. Besni, Turci 1594. spaljuju telo Sv. Save, na što Srbi odgovaraju ustankom u Hercegovini. Iza toga učestaše četovanja, uskakanja, pogranični sukobi; ono teško doba, kad je „s krvlju ručak”, a s krvlju večera”. Junačke pesme hrišćanske i muslimanske s uživanjem opisuju tu hajdučiju na granici, kad se haraju kule, odvodi roblje, presreću svatovi; mejdansko doba Jankovića, Senjanina Tadije, Smiljanića na jednoj strani, a na drugoj Mustajbega Ličkog, Hrnjica i onog klasičnog Budaline Tala, koji, kao stari franački junaci, mesto oružja nosi drenovu batinu. Slično je stanje i u Hercegovini i u Crnoj Gori sa Bajom Pivljaninom, Mandušićem i Vukom Mićunovićem. Javna bezbednost postade nikakva. Svet se pomalo ostrvi na krv i u izvesnim neplodnim krajevima četovanje postade i jedan elemenat narodne privrede. Kakvo je stanje moglo da nastane posle tog opšteg klanja, pokazuju najbolje ovi primeri za vreme trajanja borbi Svetog Saveza. Franjevački letopisac fra Nikola Lašvanin kazuje 1688. godine kako „kradiau Turci karstiansku dicu gdigod mogau i odnili bi u drugo misto i prodali”; a za 1690. priča i još strašnije stvari. U zemlji beše nezapamćena glad; šinik žita dođe na 6000 belih aspri. Silan narod pomre u najvećoj muci. „A bižania bižaše od Save prid voiskom cesarovom. Kudgod bi se mako ležahu martci nit se kopahu, nit imadiaše ko. Jiđaju resu lipovu, z darvja koru, vinovu lozu, pse, mačke. U Saraevu izidoše dica mater martvu. U Banjoj Luci koga bi obisili, obnoć bi ga gladni ljudi svega izili. U to vrime paša sicijaše i višaše i uskoke i raju, koga god bi doveli; i te bi ljudi martce sve izili. I davali bismo jist ubogim, ali kako bi se najilo ta bi i umarlo”. Za vreme tog rata, 1697. godine, u jednom smelom zaletu, provalio je princ Evgen Savojski do Sarajeva, - opljačkao je i popalio dobar deo grada, ne štedeći ni pravoslavne, - a onda je velik broj ljudi poveo sa sobom delom kao roblje (muslimane), a delom kao prisilne koloniste (pravoslavne). Tim je još više povećao bedu rata i ostavio neslavan trag o hrišćanskom oružju.
              Zanimljivo je da je princ Evgen upravio svoj pohod na Sarajevo, a ne na Travnik, gde je od 1639. godine bilo sedište bosanskog vezira. On je to učinio nesumnjivo s toga što je Sarajevo bilo najbogatiji i najrazvijeniji grad zemlje; a i strateški bio je važniji od Travnika, jer se nalazio na važnom putu, koji je vezao prestonicu carevine sa Bosnom. Inače, Sarajevo je još 1582. godine prestalo da bude pravi glavni grad. U doba kad su Turci bili u naponu i nasrtali daleko u Štajersku i pod sam Beč, njima se činilo da glavni grad, kao operativnu bazu, treba prineti bliže neprijateljskoj granici. Tako je Ferhat paša, prvi beglerbeg Bosne, premestio pašinsko mesto u Banju Luku, gde je i ostalo sve dok ga nisu preneli u mirni Travnik, baš u sred Bosne. Mostar je, u Hercegovini, rano od 1522. godine, postao sedište hercegovačko sandžakbega. Ranije je to bila Foča; ali kad su Turci proširili svoju vlast do mora i daleko preko Neretve, onda su središte sandžakata pomakli u staru historisku dolinu Bišća, a u novi grad Mostar.
            U XVIII veku Bosna i Hercegovina postaju periferiske oblasti turskog carstva. Muslimanski redovi zbijaju se i bivaju gušći, jer se u zemlju povlače potisnuti muslimani sa severa i zapada. Usled toga borbenost njihova osetno raste. Najbolji dokaz o njoj daje pobeda kod Banje Luke 1739. godine, koju su odneli nad prestravljenom austrijskom vojskom. Ali, u ostaloj carevini stvari idu vrlo rđavo i stanje iz dana u dan biva gore. Učestaše dvorske afere; grabež velikih vezira; nedisciplinovanost pojedinih vojnih organizacija; i opasna uzajamna razračunavanja. To se opaža i u Bosni. Izloženi neprijatelju, a videći opadanje autoriteta i dobre volje centralne vlasti, bosanski begovi, gospodari pojedinih srezova i oblasti, počinju da sve više rade na svoju ruku i da na neki način, u atavističkoj tradiciji, stvaraju nove organizacije srednjevekovnih župnih jedinica. Carigradski gospodari primećuju to, ali trpe, isto kao i u Albaniji, takvo stanje, jer su Bosanci bili dobri muslimani i tvrd bedem protiv đaura. Šta više, oni otvoreno pomažu jedno vreme to jačanje feudnog sistema i 1777. objavljuju pravo nasledstva na timare onim ljudima koji se pokažu dostojni nagrade. To im se posle osvetilo. Kad je sultan Selim III počeo da provodi svoje reforme, glavni protivnik svakoj novotariji behu Bosanci. Konzervativni; u stalnoj borbi s hrišćanima osetljivi na svaki ustupak, koji bi se činio kao popuštanje protivniku; fanatizovani verskim obeležjem čitave borbe i života; usko vezani za lokalno i nasleđeno; bosanski muslimani su energično ustajali protiv svega, što je, po njihovu uverenju, dovodilo „din” u opasnost. Gonjenje janjičara u Beogradskom pašaluku činilo im se kao otvoreno pomaganje đaura i kad je izbio Karađorđev Ustanak oni su ukazivali na to kao prirodnu posledicu turskog „popuštanja raji”. U tom uverenju podržavahu ih mnogobrojne turske izbeglice iz Srbije, naročito iz Šapca, Užica, Valjeva, Sokola i ostalih zapadnih mesta, koji se naseliše po Bosni, a posebno u tuzlanskom okrugu. Podjarivani više njima, nego čestim sultanovim pozivima, Bosanci su u nekoliko mahova napadali na Srbiju, ali nisu sve do 1813. godine imali velika uspeha. Naprotiv, Mišar je bio, u glavnom, njihova, i to vrlo osetna pogibija.

 
• Copyright © 2009 - 2014 by "rodnikraj"     •
TOPlist
Copyright 2016. All rights reserved.
Návrat na obsah | Návrat do hlavní nabídky