Peti dio - Rodnikraj

Traži
Přejít na obsah

Hlavní nabídka:

Peti dio

Istorija > Istorijski pregled

         Borbe protiv posrnule porodice Šubića iskoristio je najviše mladi bosanski ban Stepan II Kotromanić, sin bana Stepana I. Mudar i trezven, sa iskustvom čoveka koji se jedno vreme potucao izgnat iz otadžbine, on je ipak bio dovoljno aktivan i brz na odluku. S njim počinje osetan napredak Bosne u svima pravcima. Ono što je bio kralj Milutin za Dušana, to je bio Stepan II za Tvrtka: tvorac državne stabilnosti i organizator njene unutrašnje snage. NJegova državnička veština bila je vrlo prosta. Udarao nije nikad tamo gde je bilo opasnosti da može izići nagrađen; bio je vrlo aktivan uvek, kad je trebalo iskoristiti tuđu nevolju i mutnu situaciju; a gde se trebalo odlučivati između dva podjednako jaka protivnika, on je gledao da održi veze sa obojicom. Takva državnička veština, očevidno, nije visoke vrednosti; ali za one koji se njom služe dosledno ona donosi koristi i uspehe. A državnici se manje-više cene svi po tom, ne kako su radili, nego šta su postigli.
Kad je pao ban Mladen, Stepan II je ostao jedini gospodar Bosne. Pored toga, čuvajući svima načinima milost mađarskog kralja, dobio je on još i bosanski deo Dragutinove oblasti, kao njegov unuk i kao naslednik. Dragutinov sin, Vladislav, beše pokušao da iza Milutinove smrti dobije srpski presto, ali je u borbi sa Stevanom Dečanskim rđavo prošao i morao je da beži u Mađarsku, daleko od srpskih granica. Stepan Kotromanić iskoristio je i te borbe oko prestola u Raškoj, pa je ušao i u Hum i osvojio celu tu oblast (do 1326.). Sve dotle, od vremena Nemanjina brata, kneza Miroslava, Hum je, sem malih prekida, bio stalno u srpskoj vlasti. U njemu je, u Stonu, (1219.), Sv. Sava podigao i jednu pravoslavnu episkopiju, jedinu na području čitave današnje Bosne i Hercegovine, koja je tu ostala sve do strahovitog potresa od 1252. godine, a odonda prenesena je u Petrov Manastir na reci Limu. Kad je kralj Dragutin u gatačkom polju, 1276. godine pobedio svog oca, kralja Uroša, povukao se ovaj negde u humsku oblast i tu je ostao sve do smrti. Najstariji sin kralja Milutina, knez Konstantin, bio je više godina namesnik u toj zemlji, a stanovao je u Stonu, Nevesinju i na Brotnju. Da raški gospodari nisu mogli lako da prežale takav gubitak, bilo je vrlo jasno. Između njih i Kotromanića ostaju zbog toga odnosi čitavo vreme vrlo zapeti, a u dva-tri maha dolazilo je i do pravih sukoba. Naročito to nije mogao da prežali Dušan, i gotovo četvrt veka docnije poduzima protiv Bosne vojni pohod, da povrati izgubljeno (1350.). Uz Hum Srbija se morala lišiti i Stona, koji beše ostao gotovo potpuno otsečen od ostale države. Samo, Ston nije bio izgubljen u nekoj ratnoj smutnji, nego ga je Dušan prodao Dubrovčanima (1333. godine) za 8000 perpera i stalnu godišnju rentu od 500 perpera. Dubrovačka republika beše tad primila na se i obavezu da ne smeta pravoslavlje u Stonu, odnosno, po njenim rečima u ugovoru: „pop srbski da poje u crkvah”.
           U Dalmaciji Stepan II je želeo da iskoristi borbe tamošnjih hrvatskih velikaša i da se dočepa vlasti i uticaja onako kako se nekad ban Pavao bio raširio u Bosni. Kad je umro mađarski kralj Karlo Robert (1342), a na vladu došao njegov tek šesnaestogodišnji sin Ludvig, ban Stepan počinje da se koleba. On sumnja u sposobnosti mladog kralja i traži s toga veza sa Mlečićima. Ali, čim je video energičnu volju Mađara da nastave staru politiku jake ruke, on im pokorno pridružuje svoje čete i ratuje s njima u Dalmaciji protiv istih onih ljudi kojima je do juče nudio savez. To njegovo učešće ne ide, istina, od srca i nije iskreno; iako saveznik Mađara on nalazi puta i načina da održava veze i sa Mlečićima i da im učini nekolike ne male usluge. Mađari pomalo sumnjaju u njega, ali ga ipak ostavljaju na miru; nešto s toga, što vešto krije tragove, a drugo, što je bio formalno ispravan. Kasnije, njegov ugled osetno raste; naročito onog časa, kad mađarski kralj uzima za ženu njegovu, kod Mađara mnogo opevanu, kćer Jelisavetu (1353).
            Ojačavši Bosnu na sve načine; ujedinivši je od Drine do Cetine i Sane; davši joj izlaz na more; utvrdivši u njoj posrnuli banski autoritet i svoju dinastiju; stvorivši čvrste veze sa Mađarima i papskom kurijom; on je umro nekoliko nedelja iza udaje svoje kćeri, sa svešću da je Bosna na sigurnom putu da postane od obične vazalske pokrajine ugledna i prava država.
          U koliko je Stepanu II nedostajalo izvesnog šireg pogleda u stvari i potrebne otmenosti u političkom potezu, u toliko ga je više imao njegov naslednik i sinovac, Tvrtko. To je nesumnjivo najveći vladar Bosne i jedna od najlepših ličnosti celokupne naše prošlosti. Odlučan i pravolinealan kad ima da svrši stvar; uviđavan i predusretljiv kad treba da je razume; moćan i sa daleko uprtim pogledom kad treba da je izvede. Na vladu je došao vrlo mlad, sa jedva kakvih sedamnaest godina, kao i njegov suveren i savremenik Ludvig (Lajoš) Veliki; ali je odmah, od prvih koraka, za razliku od cara Uroša, svog drugog savremenika, pokazao da ima svoju volju i s njom sposobnosti i da je naturi.
           Mađarski kralj, prvih godina Tvrtkova vladanja, nije bio u dobrim vezama s njim. Zauzet velikim ratom sa mletačkom republikom u Dalmaciji, on nije, bar koliko se danas zna, upotrebljavao protiv njega vojnu silu, ali ga je, držeći je u pretećem stavu, naterao, da mu, kao miraz uz ženu, ustupi humsku oblast do Neretve i celo Završje. Malo posle toga, 1363. godine, Ludvig, je, nalazeći za razlog verske prilike u Bosni, krenuo protiv banovine dve vojske. Jednu je, čak, vodio on sam. Hteo je, nesumnjivo, da u zemlji ubije svaki duh otpora, koji se javljao, i svaku pomisao o nekom smelijem zamahu u politici. Mimo svako očekivanje, obe kraljeve vojske vratile su se bez ikakva uspeha. Stepanova tvorevina bila je toliko jaka da je mirno mogla odoleti jednom tako opasnom udarcu; a Tvrtkova ruka toliko snažna da održi meru. Ali, što nije mogao mađarski kralj, učinila je domaća nesloga. Tvrtkov mlađi brat Vuk, pomagan od većeg dela velikaša, prepadom uze vlast i natera brata da kao izgnanik moli milost i pomoć dojučerašnjeg neprijatelja. To su bili najteži dani u Tvrtkovom životu. Mađari, kojima je dobro došla ta unutrašnja borba u Bosni, da obe stranke, u jedan mah, učine više zavisnim od sebe, dadoše Tvrtku pomoć i podržaše ga, doista, da povrati vlast. Do juče ponosan radi pobede nad Mađarima, Tvrtko je morao da povije glavu i da postane njihov obvezanik i ponovo vazal.
               Godine 1371. poljuljana je iz temelja cela srpska država porazom na Marici; te iste godine umro je i poslednji srpski izdanak dinastije Nemanjića. Neko je trebao da prihvati vlast pre nego se država potpuno rasturi. Ko će to da učini? Među prvima javlja se župan Nikola Altomanović, moćni gospodar od Rudnika do mora, sa gotovo celim Podrinjem, Novim Pazarom, Zagorjem, Trebinjem i Konavljem. Od srpskih dinasta on je, u taj mah, nesumnjivo bio najsilniji. Ali, nije bio i najbolji. Surov i pust, on nije imao nikakvih obzira i došao je u sukob sa celim svetom. Malo pred svoju pogibiju sprema se na nj kralj Vukašin sa sinom Markom i sa Balšićima. Protiv njega je propištala dubrovačka republika; on je oteo Rudnik knezu Lazaru i naterao ga u vazalstvo Mađarima; a na Tvrtka je još ranije dizao njegove podanike i pomago mu brata Vuka. Knez Lazar, mudriji i čestitiji od njega, pored svih svojih veza, nije imao dovoljno snage da potisne Nikolu i da mimo nj iziđe napred. Tvrtko? On je bio potomak Nemanjića; istina po ženskoj liniji, ali tek i njihova krv. On je bio i dovoljno jak i sa dovoljno autoriteta. Ali, on je bio, iako Srbin, vladar jedne odvojene oblasti i bez veza sa raškim ljudima. Da se dođe do krune treba stvoriti veze i onemogućiti protivnike. Između Lazara i Tvrtka nema sukoba. Tvrtko zna da je Lazar slabiji; a i da je njegovo pravo jače od Lazareva. Jer Lazaru se pripisuje legitimno pravo na krunu Nemanjića po tom što je njegova žena iz nemanjićske linije Vukanove; mesto sa ženom, Tvrtko je imao to pravo u samom sebi. Pored toga, njih i jednog i drugog beše župan Nikola zlom zadužio i jedan i drugi imali su mnogo interesa da se reše tog protivnika. Pomagani još i od Mađara, oni ustaju na Altomanovića, savlađuju ga i njegove zemlje dele između sebe. U Tvrtkov deo došao je manastir Mileševo sa grobom Sv. Save. Na tom mestu, toliko štovanom u srpskom svetu, Tvrtko je na svoju glavu stavio 1377. kraljevsku krunu. Bog me „spodobio dvostrukim vencem, da vladam nad oba kraljevstva”, pisao je on svečano i s ponosom, milostivo dajući dubrovačkoj republici trgovačke povlastice, „prvo od davnina u bogodarovanoj nam zemlji Bosni”, a po tom, kad je u Srbiji nestalo carske loze, i ja kad videh zemlju praroditelja mojih ostavljenu od njih i da nema svog pastira, pođoh u srpsku zemlju, želeći i hoteći utvrditi presto roditelja mojih i kad sam tamo došao venčan bih bogom darovanim mi vencem na kraljevstvo praroditelja mojih, da budem u Hristu Isusu blagoverni i bogom postavljeni Stefan kralj Srbima i Bosni i Pomorju i Zapadnim Stranama”. Knez Lazar nije protestovao protiv tog Tvrtkovog dela. Videći pred sobom opasnost od Turaka i osećajući zlo, koje je snašlo ceo narod od međusobne borbe pojedinih velikaša, on je ostavio svaku pomisao o protestu, priznao Tvrtku titulu i s tim ne samo uštedeo sebi velike neprijatnosti, nego i očuvao njegovo dalje prijateljstvo.
         Tvrtko je, međutim, snovao krupne stvari. Još 1370. godine radio je na tom da se jedan od sinova kralja Vukašina oženi jednom od Šubićevih odiva, njegovom rođakom. Posle se sam oženio Dorotejom, ćerkom bugarskog vidinskog cara Stracimira. Sa Lazarem je sklopio savez i pošteno ga držao i u najteže dane. Bosna, Srbija, Bugarska, spojene u jedan lanac i udružene iskrenim savezom, činile bi nesumnjivo tvrd bedem protiv svakog napadača. To je plan dostojan pažnje; začetak jedne nove lige Južnih Slovena u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Kad je došao teški čas Kosovske Bitke, Tvrtko je poslao u pomoć knezu svog najboljeg vojvodu, Vlatka Vukovića, pobeditelja Turaka u jednoj borbi kod Bileće, sa dovoljnim brojem isto tako sigurno dobre vojske.
             Da je kod Tvrtka plemenitosti i puno smisla za opšte dobro celine, pokazuju najbolje ova dva primera. 1385. godine bio je Tvrtko u borbi s Balšićima; te iste godine Turci behu ozbiljno ugrozili Balšine zemlje na jugu. U tom času Tvrtko ne radi onako, kako bi radio, verovatno, njegov stric i svaki drugi čovek sitnih sebičnih instikata. Velik, Tvrtko ne iskorišćava nepriliku svog hrišćanskog sadruga, nego mu preko Mletaka nudi mir. - Godine 1389. posle Lazareve pogibije, požurio je hrišćanski mađarski kralj da napane sirotu udovicu u njen najcrnji čas. Tvrtko, „kralj Srbljem”, koji bi sad, nesmetan ni od kog, mogao da prisvoji sebi i Lazarev, kao nekad Altomanovićev, deo i da bude bez takmaca na celom području, ne poduzima ni jednog koraka, koji bi mogao teški položaj Lazarevih naslednika da učini još težim.
             NJegova misao ide u drugom pravcu. U Mađarskoj behu nastali veliki unutrašnji neredi posle smrti kralja Ludviga 1382., koji beše umro bez muških potomaka. Borba o nasledstvo dođe ponovo na dnevni red. U tim državnim metežima učestvovao je naročito jedan deo hrvatskog plemstva. Ne zaboravljajući kako se Ludvig držao prema njemu u vreme njegove prve vlade, Tvrtko sada vraća ravnom merom. On je stožer, oko koga se kupe buntovnici. Preko njih, i svojim ličnim autoritetom, on polagano ali dosledno i energično deluje na dalmatinske gradove i opštine, da mu se u nizu od nekolike godine dana pridružiše gotovo svim sem mletačkog Zadra i slobodnog Dubrovnika. U Tvrtkovoj vlasti beše tad celo područje od Spljeta do Lima i Mileševa. U tu zajednicu dođoše i otoci Brač, Hvar i Korčula; a vrlo verovatno, u vazalskom obliku, i lička oblast porodice Kurjakovića. Sa ponosom mogao je, posle toga, 1390. godine, nesumnjivi pobednik da objavi svoju novu titulu sa ovim oznakama: „Stefan Tvrtko, po božijoj milosti, kralj Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja”. Na žalost, nosilac te časne titule brzo je zaklopio svoje oči, 1391. godine, još u punoj muškoj snazi, sa nepunih pedeset i pet godina, ne dospevši da dovršeno delo čvršće veže i trajnije obezbedi.
            Gotovo samo od sebe nameće se poređenje između Tvrtka i Dušana. Obojica su, van spora, ljudi velike lične vrednosti. Obojica postižu i velike uspehe. Nisu samo vladari, nego su nosioci čitava državnog stroja. U njima kao da je usredsređena sva energija naše snagom ponesene rase. Svi su im mišići nabrekli u širokom zamahu. Svaki pokret pokazuje koncentraciju volje. Kod obojice je i ista sudbina. Visoko podignuto njihovo delo nema ko da prihvati; pod teretom njihove tekovine posrću slabi im naslednici. Obojica mru još neistrošeni u snazi; upravo onda, kad je njihovo prisustvo živa potreba da se stečeno dovede u red, priljubi, organizuje, održi. Ali u tom, šta je trebalo da se sredi, između Tvrtka i Dušana nema sličnosti; nema čak ni podudaranja. Dušan je, po karakteru svog dela, bio osvajač. Gospodar ne samo Srba, nego i Grka i Arbanasa. U njegovu oblast ušle su zemlje koje nemaju ničeg zajedničkog sa srpskom prošlošću i našom rasom; i ušao je elemenat, grčki, koji je bio kulturno jači od srpskog, nacionalno svesniji i u državnim poslovima veštiji. Sve da car nije razbio svoju državu na oblasti i od vlastele napravio male dinaste; sve da nije, usled brzog teritorijalnog širenja a slabih prometnih veza, centralna vlast prirodno slabila prema moći lokalnih veličina, Dušanova država stalno bi bolovala od prevelikog broja tuđeg, raznorodnog i u osnovi neprijateljskog elementa, koji je bila primila u sebe.
         Tvrtkova koncepcija bila je stvarnija, i, u koliko se za ono doba sme reći, nacionalnija. U njegovoj državi bili su samo Srbi i Hrvati, jedan narod, naša krv. Napraviti od Bosne središte, oko koga će se obrazovati srpskohrvatska država, bila je više nego srećna misao. Ne navedosmo li, u uvodnom delu, reči jednog našeg odličnog poznavaoca narodnog nam sklopa, da su Bosna i Hercegovina „centralna oblast i jezgro naroda”? Razlike u kulturi i veri, koje su postojale između Srba i Hrvata, postojale su još u XIII veku između Raške i Zete, pa su vreme i svest o zajednici sve izgladili. Pred zajedničkom opasnošću od Turčina sabijali su se zajedno nekolike desetine godina Srbi i Mađari, a kamo li to ne bi još više približilo Srbe i Hrvate, da je, kojom srećom, Tvrtkovo delo bilo prihvaćeno. U odnosu prema knezu Lazaru, Tvrtko daje najlepše svedočanstvo o tom da je svoju koncepciju doista izradio vođen nekim višim idejama i sa tačnim shvatanjem vremena u kom se nalazio. S toga nam je Tvrtkova državna misao, izvršena našom današnjom državnom tvorevinom, milija od Dušanove. Pred ovim je bleštao daleki sjaj carigradskih kubeta, koja je nekad gledao u prvoj mladosti; u Tvrtka su domaće planine bile središte snage naroda i države.

 
• Copyright © 2009 - 2014 by "rodnikraj"     •
TOPlist
Copyright 2016. All rights reserved.
Návrat na obsah | Návrat do hlavní nabídky