Osmi dio - Rodnikraj

Traži
Přejít na obsah

Hlavní nabídka:

Osmi dio

Istorija > Istorijski pregled

          Devetnaesti vek bosanske historije pod turskom vlašću, to je vek borbe bosanskog konzervativnog begovata za avtonomni položaj Bosne i protiv svih mogućih sultanskih reforama. Mržnja na Osmanlije ili na Turkuše, kako si ih zvali s osetnim podsmehom, beše obuzela gotovo čitavu zemlju. Ta se mržnja onda sa Turkuša prenosila pomalo i na sam Stambol. Otud u Bosni simpatije i za pokret Alipaše Janjinskog i za Škodra pašin podvig u Albaniji. Sultani, međutim, osećajući životni interes Turske u tom da prime i provedu reforme, nisu hteli da odustanu od početog posla. Naročito nije hteo da popušta Mahmud II (1808-1839), čovek brutalan, energičan i od jedne linije. Sa njegovom širokom punomoću krenuo je u Bosnu Ali DŽelaludin paša, 1820. godine, da sabljom i gajtanom slomije otpor bosanskih begova i nezadovoljnika. Mostar i Srebrenica bivaju uzeti na juriš, kao da su neprijateljski gradovi; a oko 300 bosanskih nezadovoljnih kolenovića plaća glavom. Ali to samo utiša, a ne skrha otpor. Kad je sultan 1826. godine ukinuo janjičare, a pobunjene između njih dao nemilosrdno pobiti, diže se u Bosni odsudan protest protiv toga. Janjičarski odžak u Sarajevu organizova otpor i krenu, naročito sa bosanskim agama, čitavu Bosnu na akciju. Sultanov ferman bi na jednoj skupštini u Sarajevu prosto odbačen. Zemlja tako, otvoreno, pogazi carsku reč, i prvi put, posle toliko vekova, stavi svoju volju prema sultanovoj. Prirodna je stvar da se to u Stambolu rđavo primalo i da su odmah date zapovesti da se pokret suzbije. Abdurahman paša to je i izveo pobivši najveći deo buntovnika, ali je za to, za vreme rusko-turskog rata od 1828. godine naišao na potpunu pasivnost kod Bosanaca prema opasnosti carevine i morao je da napusti Sarajevo i Bosnu, i da, najposle, svojom glavom da zadovoljštinu zemlji i omogući njeno učešće u ratu.
           Najpoznatiji bosanski pokret protiv Porte, to je čuvena buna Huseinbega Gradaščevića, „Zmaja od Bosne”, kapetana grada Gradačca. Gotovo sav bosanski begovat, s vrlo malo izuzetaka, ustao je s njim zajedno na vest da sultan uvodi nizamsku uredbu s novim uniformama i nove poreze. Pokret je odmah dobio karakter čiste borbe protiv vlastodržaca u Stambolu i stupio u vezu sa sličnim skadarskim pokretom Škodra paše Bušatlije. Sasvim je pogrešno misliti da je taj pokret imao neke nacionalne motive i spremao obnovu bosanske države. Kao svi bosanski muslimani tog vremena i Huseinbeg je bio bez razvijene nacionalne svesti i nije želeo u stvari ništa drugo, nego jačanje ličnog prestiža, zadržavanje povlašćenog položaja svoje kaste, čuvanje muslimanskih tradicija i izuzetan položaj za svoje zemljake u rođenoj zemlji. Prema svemu, to je bio avtonomistički a ne separatistički pokret; onaj, za koji su Bosanci bili svi iz reda, dok su za ovaj drugi, a i to pod pitanjem, mogli biti samo pojedinci kod muslimana. U ostalom, ni takav pokret nije prihvatila sva zemlja. Hercegovina, u većini, sa Alibegom Rizvanbegovićem, Smailagom Čengićem i drugima, beše protivna. Pokret je bio, po njihovu mišljenju, uperen protiv sultana i Stambola više nego što je bilo potrebno i poticao je ponajviše iz ličnih ambicija. Husen kapetan, kako to već često biva u plahu pokretu, pošao je, doista, odmah suviše daleko. Sa Bušatlijom on je krenuo pravi rat protiv Osmanlija, digavši na 25.000 ljudi. NJegova vojska tuče brojem slabiju vojsku velikog vezira. To je njegov viteški stav, kad treba pokazati nezadovoljstvo i junaštvo. Ali kad treba reći šta se hoće dalje, kuda vodi sva ta borba, - kad iz viteškog stava treba preći u državnički, - ljudi onda nalaze da oni svi neće jedno i da to kud ide Husein kapetan, odgovara njegovim prohtevima, ali ne i njihovim. A, u stvari, sve se ipak bilo svelo na to da je, mesto omrznutih Turkuša, za vezira došao sam Husein. On je lično bio čovek od taštine, begčić u rđavijem smislu reči. Svoj dvor u Travniku okitio je što je mogao lepše; sam se obukao u najskupocenija vezena odela; svoj vezirski pečat dao je napraviti od sama zlata. LJudima bi jasno šta su njim dobili i počeše ga naglo ostavljati. Kad je 1832. godine krenula na nj nova carska vojska, pomognuta od hercegovačkih begova, on bi potučen i nateran da se begom spase u Austriju.
Hercegovina, za nagradu, bi odvojena od Bosne, a njen vođa, Alibeg Rizvanbegović, koji se malo posle istakao i u borbi protiv Mehmed Ali paše egipatskog, dobi od sultana vezirski čin u Mostaru. Za karakteristiku stvarnih želja svih njih dosta je bilo samo čuti reči novoga vezira, kad je stigao u Hercegovinu: „Evo vam Stambol Mostar, evo vam cara i u Mostaru - ne treba vam više nikom da idete u Stambol!” To je, dakle, ono što se želelo, i što je pobeditelj Huseinov tačno osećao; a to je očevidno samo lokalna samouprava i avtonomija, čisto bosanstvo i hercegovstvo, ako se tako može reći, ali ništa drugo i ništa više.
            Ali sa Huseinbegom nije bio skršen i bosanski begovat. Kažnjen je bio, po mišljenju većine, samo jedan suviše ličan čovek i njegovo uže društvo, i to ne samo s toga što se digao protiv sultana, nego i s toga što nije znao da ostane stvarni izraz cele zemlje. Inače, njihov konzervativni duh ostaje isti i otpor protiv osmanliske centralizacije ne malaksava mnogo. To se videlo najbolje kad je trebalo provoditi 1839. godine objavljeni đilhanski hatišerif sa slobodama za hrišćane i sa njim u vezi takozvane „tenzimati hajirije”, t. j. korisne ustanove. U Bosni se javiše bune na više strana; sam hercegovački vezir, poznati sultanov pristalica, Ali paša Rizvanbegović, beše protivnik novih uredaba. Punih deset godina nisu mogli carski veziri da pomire Bosnu sa sultanskim naredbama; a 1849. godine stradala je čak jedna ekspedicija vezira Tahir paše protiv nezadovoljnika u Krajini. To, najzad, natera Portu, da energičnim merama uvede red. U Bosnu bi upućen smeli i nepomirljivi poturčenjak Omar paša Latas sa izričnim zadatkom da pod svaku cenu provede reforme. Uz pašu je išlo oko 9.000 vojnika redovne vojske, većinom Anadolaca, potpuno odanih sultanu. Bosanci se, posle malo kolebanja, odlučiše na otpor. U Krajini, u dolini Bosne i u Hercegovini dođe do borbi, u kojima ustanici biše brzo savladani i desetkovani. Sam vezir hercegovački bi uhvaćen, naopako posađen na magarca i, s magarećim repom u ruci, proveden kroz Mostar. Posle se, u taboru pred Banjom Lukom, „omakla” puška jednom čuvaru, koji ga je pazio i tako je Ali paša, 1851. godine, završio život i vlast. Na 400 bosanskih begova, u teškom sindžiru, poslato je u Carigrad, na sud; a nekoliko hiljada je zaglavilo u borbama. Tako je, istom tad, 1851. godine, došao pun slom bosanskog begovata i bezuvetno pokoravanje Bosne pod sultansku vlast.
          Poniženi i materijalno oštećeni begovi su posle toga duže vremena bili povučeni u se. Nisu više dizali buna, ali nisu hteli ni da sarađuju sa predstavnicima osmanliske vlasti. Skupljeni na svojim selima ili na visokim londžama negde u zelenilu ili nad vodom, oni su dugo, ćutke, odbijali dimove, pokatkad mirno podizali glave, da pogledaju i pozdrave novog gosta i da opet, predajući se ksmetu, panu u letargiju. Kad je za bosanskog valiju došao Šerif Osman paša (1860-1869), koji je dotle služio u beogradskoj tvrđavi, pokušao je da izmiri begovat sa sultanovom vlašću. Stari, hromi, krivonogi paša želeo je da Bosnu očuva turskoj carevini. On je u Beogradu pažljivo pratio srpski pokret i bio je na čisto s tim šta čeka Bosnu, ako u njoj pravoslavni elemenat, brojno najjači, postane svestan svoje snage, a muslimani i dalje ostanu ovako pogruženi i povučeni. On je dobro poznavao tadašnje raspoloženje bosanskog begovata, posrnulog i tim dva puta više osetljivog; onog, koji je i propadajući hteo da održi svoj stari ponositi stav i govoreći da „trbuh nema pendžera” gladovao, da bi samo mogao pred svet izići što lepše okićen. S puno obzira, kao da ne povredi, paša je obraćao pažnju na to da ih privuče sebi i da im što lepšim prijemom raskravi srca. Jednom pridobijene on ih je pozivao i u državnu službu i nudio im položaje, koji, nisu bili, istina, sjajni, ali su ipak predstavljali vlast. Prvu priliku koja mu se dala odmah po odlasku on je upotrebio da pokaže svoje namere. Od 9. do 11. februara 1860. godine bila je u Sarajevu svadba jednog od bogatih i uglednih Bakarevića, koju je paša razvio u retko veselje, o kom su čak pisali i strani konzuli svojim vladama. I ovaj naš opis, koji sledi, uzet je iz jednog takvog austriskog izveštaja.
              Prvog dana, 9. februara, skupilo se u avliji mladoženjinoj oko 45 sarajevskih aga i begova, i to ponajboljih, u bogatim odelima i sa punim oružjem. Sve su bili konjanici, određeni da idu po nevestu u Visoko. Pre polaska, po želji valijinoj, svratili su u njegov konak, gde je bilo spremljeno naročito veselje. Igralo je kolo, pevane svatovske pesme, dobavljena muzika. Sviralo se, veli izveštač, „uz nacionalne instrumente”, a nisu falili ni stari talambasi. Bila je čitava gomila turskih cigana, sa čočecima i polunagim igračicama i igračima. Zanimljivo je da nisu izostali ni guslari s narodnim pesmama, i to „starim”. Kad je svršeno to veselje kod valije, krenuli su svatovi kroz ceo grad na visočki drum. Pratila ih je ogromna gomila sveta, sa pesmom i bubnjevima, dok su oni šenlučili pucajući iz kubura. Sutra dan, kad su se svatovi vraćali, vodeći nevestu, doček je bio još svečaniji. Valija je pozvao sve bolje Sarajlije, age, begove i ostalu ehaliju, da iziđu svatovima u sretanje; i to da ih bude što je moguće više na konjima. Svog ćehaja-pašu uputio je lično, sa sto zaptija, da pozdravi svate pred gradom. Pašinom pozivu, koji je začudio čitavu varoš, odazvali su se ipak gotovo svi; i kad je ćehaja-paša pošao pred nevestu pristalo je uza nj ništa manje od 800 konjanika. Sve Sarajevo diglo se na noge, da vidi te svatove, koji su ličili na opise iz epske pesme. Puške su praštale kao da je neka silna borba; a kad su se sastali svati i susretnici vriski i pucanju „kao da nije htelo biti kraja”. Ispred grada, ta retka svatovska povorka krenula je kroz sarajevsku čaršiju i stigla pred valijin konak. On je zadovoljan, sa svog doksata, pozdravio kitu i svatove, i pustio ih, da, kao kakva vojska, prodefiliraju ispred njega i ćehaja-paše, koji beše „u punoj gali”.
              Prirodna je stvar da su ovakva sredstva i ovolika predusretljivost brzo stvorili paši velike simpatije u Bosni i napravili ga jednom od najpopularnijih ličnosti novije bosanske historije. Čak je i prema pravoslavnima znao da pokaže mnogo pažnje u pitanjima gde mu se činilo da može popuštati. Za njegova vremena udaren je na najlepšem mestu, usred Sarajeva, temelj novoj pravoslavnoj crkvi (1863.); otvorena je banjalučka bogoslovija (1866.); dovršena popravka stare mostarske crkve (1863.); osnovana duhovna škola u Žitomisliću (1867.).
Ali taj veseli ton, počet svadbenom pesmom, nije završio radosno ni za pašu ni za turske reforme. On je, i ako administrator nesumnjivih sposobnosti, bio ipak i čovek s turskim činovničkim moralom i s toga na kraju dosta grubo povučen iz službe. Za njegova vremena građen je i onaj lepi i solidni put iz Broda u Sarajevo. Pakosna tradicija kazivala je u brzo da ga je paša uredio samo zato, kako bi njim „Švabo” mogao lakše da prodre u Bosnu.

 
• Copyright © 2009 - 2014 by "rodnikraj"     •
TOPlist
Copyright 2016. All rights reserved.
Návrat na obsah | Návrat do hlavní nabídky