Novo doba - Rodnikraj

Traži
Přejít na obsah

Hlavní nabídka:

Novo doba

Istorija > Istorija srbskog naroda

          Rat između Austrije i Rusije s jedne i Turske s druge strane likvidiran je mirom u Svištovu i mirom u Jašiju.
To je bio poslednji rat Austrije s Turskom, mada ne i poslednji sukob. Na obe strane postojala je težnja da se stvori period mira, koji bi i jednima i drugima ostavio slobodne ruke, da se mogu posvetiti drugim zadacima. Austriski dvor sve je više osvajala briga zbog razvoja stvari u vezi sa francuskom revolucijom, a turski dvor ozbiljno se nosio planovima da izvede toliko potrebne reforme u celoj državi. Sultan Selim III, koji je došao na presto 1791. god., trudio se iskreno, da tursku upravu i ceo sistem oslobodi truleži i digne na evropski nivo.

Među prvim merama u sultanovim reformama bila je zabrana janjičarima da žive u Srbiji, odnosno u Beogradskom Pašaluku. Ta se vojska bila sasvim izmetnula i odavno iskvarila. Staro ratničko oduševljenje zamenila su druga, neposrednija i više sebična osećanja. Uživala se vlast, i posedi, a razvio se sistem podvale i neodgovornosti. Janičarski odžaci bili su mesta svih vrsta korupcije, a u isti mah legla bunta i nereda. Već u XVI veku sultani su imali čestih glavobolja s njima, a od XVII oni postaju prava napast. Nose se ne samo sa svima vlastima, koje čak ponekad i silom smenjuju, nego učestvuju i u dvorskim spletkama i kidisavaju na same sultane. Sultan Selim, koji se obavezao da će čuvati red na granici, znao je dobro, da za taj red ne može jamčiti ako u Srbiji ostanu janjičari, koji će provoditi svoju volju. U prošlom ratu od njih nije bilo skoro nikakve koristi, ali u miru može biti sigurne štete. I s toga je njegova zabrana lako razumljiva sa njegova gledišta. U turskom svetu ona je, međutim, naišla na žive proteste i na organizovan otpor.

Porta je poverila energičnom ali mudrom Bećir-paši da povrati red u Srbiji. Čim je došao u Niš on je, svakako po dobijenom ovlašćenju, dao ubiti čuvenog janičarskog vođu iz Beograda Deli Ahmeta. Odmah potom ugušio je bunu, koju su izazvale u Nišu pristalice ubijenoga. Imanja razjurenih janjičara paša je počeo da deli muslimanskim porodicama iz Poznja, čije je područje imalo pripasti Austriji. Da janjičari ove mere neće primiti mirno moglo se unapred očekivati, u toliko više što su postali beskućnici u pravom smislu reči. I doista kad je Bećir-paša u leto 1792. bio upućen u Bitolj, a mesto njega došao Mehmed Pekmedži paša, janjičarska buna izbila je sa puno strasti. Već u avgustu njihova je vojska stajala pred Beogradom, pa je domalo, pomoću beogradskih Turaka, osvojila varoš, a posle i sam grad, zarobivši i pašu. Turska vojska, koja je iz Bosne bila upućena u pomoć paši, bila je razbijena, ali je druga vojska, poslata iz Niša, uspela da se, u novembru, veštim manervrom dočepa grada. Vođa te vojske, Topal Ahmed-paša nastavio je odmah Bećirovu politiku, a kao nagradu za postignute uspehe dobio je vezirski čin u Beogradu.

Već za vreme ovih borbi i jedna i druga strana pomišljale su, da u borbu uvedu i Srbe. Naročito su s tim računali pretstavnici zakonite vlasti. Oni su polazili sa gledišta, da je samim Srbima u sopstvenom interesu da se oslobode janjičara, pa da s toga treba da pomažu napore vlasti da se uvede red. Tako se javila misao o organizovanju narodne srpske vojske. Turci su dobro znali, da su Srbi, u prošlom ratu, učestvovali kao posebne vojnički izvežbane jedinice i da bi, u borbama s buntovnicima, mogli biti dobro iskorišćeni. U planu sultanovih reformi bilo je istinskog nastojanja, da se postupanje prema hrišćanima izmeni na bolje, a u Srbiji su pretstavnici vlasti radili na tome, da povrate poverenje kod Srba. Fanatizovani i grabljivi pojedinci ometali su ta nastojanja i protestovali su na sav glas što sultan i njegovi organi gone pravoverne za ljubav đaura, koji su skroz nepouzdani; kod mnogih, čak i odgovornih lica, ti su protesti primani sa puno saučešća. Videći to Srbi su bili nepoverljivi i nisu hteli da se izlažu; hteli su najpre da vide kako će Turci sami između sebe prečistiti račune.

Po srpskom shvatanju pravi red mogao se uspostaviti samo tako, ako se između naroda i vlasti isključe neželjeni posrednici; drugim rečima, ako se narodu da jedna vrsta samouprave. Misao o samoupravi javila se među Srbima već pre sklapanja Svištovskog Mira, a zastupao je tronoški arhimandrit Stevan Jovanović sa još nekim sveštenim licima. Iguman manastira Bogovađe Hadži Ruvim Nešković beleži, kako su Srbi u ovo vreme uputili caru molbu, "kako ne bi se mešali Turci u carske poslove, krome paša i knezovi". U Carigradu se prema tim težnjama pokazalo izvesno razumevanje, iako im se u svemu nije moglo izići do kraja u susret. U leto 1793. bavio se u Srbiji poseban kapidži-baša s Porte, koji je ispitivao stanje u zemlji, tražio dodira s narodom, i obuzdavao gramžljivost Topal Ahmet-paše. On je uvodio i izvesne reforme u pitanju spahiluka u Srbiji i u odnosu spahija prema narodu. Taj kapidži-baša bio je glavom Hadži Mustava-paša Šinikdžić (Šinik-oglu), raniji nadzornih javnih gradnja (bina-emin) u Beogradu, jedna od najvažnijih ličnosti u novijoj istoriji Srbije. Hadži Mustafa postao je beogradski vezir jula meseca 1793. Na taj položaj on je došao nešto po ličnim vezama, a i po tom, što je davao izvesne garantije, da će stanje u Srbiji moći popraviti.

Glavna ličnost, koja je posredovala, bio je veliki carinik u Beogradu, Aziz efendija, koji je došao u Srbiju odmah iza Bećir-paše i koji je, za vreme janjičarske bune, prebegavši u Zemun, davao glavna obaveštenja Porti. On je bio prijatelj Mustafin, a rođak "svemoćnog" Jusuf-paše, ljubimca sultanova. Aziz je bio čovek od značaja i postao je kasnije turski poslanik u Berlinu. Važio je kao napredan čovek, slobodouman i prijatelj hrišćana. Kao carinik ušao je u veze sa inteligentnim i aktivnim bazrđan-bašom beogradskim Petrom Ičkom, rođenim Maćedoncem iz Katranice, koji je u Beogradu imao jak uticaj još od pre Kočine Krajine. Petar je, prema austriskim diplomatskim izveštajima, iskorišćavajući svoje veze, udarao proizvoljne namete na uvoz austriske robe u Srbiju, za koje je Jusuf paša isposlovao naredbu, da se naplaćuje u Beogradu za svu robu koja ulazi u Tursku, sem za onu upućenu u Carigrad. I za Hadži-Mustafu austriske vesti kažu, da je voleo novac. Biće, po svoj prilici, da su sve te ljude spajale ne samo načelne, nego i materialne veze. Ima vesti, da su Mustafa i Ičko bili u tešnjim vezama i kao članovi jedne slobodnozidarske lože u Beogradu, kojoj je možda pripadao i Aziz efendija. Oni su svi bili otvoreni protivnici janjičara. Na to bi ih, da i nisu bili prijatelji reforama, opredeljivali već njihovi trgovački poslovi, za koje je trebalo pre svega sređeno stanje u Srbiji. U svojim Memoarima prota Mateja Nenadović kazuje, da je i njegov otac, valjevski knez Aleksa, imao od ranije poslovnih veza sa hadži-Mustafom i da je bio prijatelj Petra Ička, koji mu je jednom prilikom i život spasao.

U Turskoj je u to vreme bilo odmetništva na više strana. U našem susedstvu bio se odmetnuo od sultana skadarski paša Bušatlija, ali je taj izgubio glavu u borbi s Crnogorcima već 1796. god. Mnogo opasniji beše drugi odmetnik, Osmah nazvan - Oglu, čiji je još otac bio počeo borbu protiv zakonite vlade i u toj borbi bio ubijen. Porodica Pazvan-Oglova, starinom iz Bosne, imala je svoje sedište od sredine XVIII veka u Vidinu. Pazvan-Oglu se istakao u poslednjem ratu i uzeo je u gradu vodeću ulogu. Ali, neobuzdan i grabljiv, on je zbog svojih pljačkaških upada u Vlašku i Srbiju izazvao gnev sultanov i bio osuđen. Radi toga se on 1793. god. otvoreno pobunio, prigrabio vlast u Vidinu, i stao okupljati oko sebe sve nezadovoljnike iz susedstva. Kod njega su našli i prognati janjičari iz Srbije ne samo pribežište, nego i punu podršku.

Odmah po dolasku Hadži Mustafe paše janjičari su pokušali novi prepad, ali su kod Kolara bili suzbijeni. U borbi protiv njih upotrebljena je tom prilikom prvi put srpska narodna vojska, kojoj se jedino i ima zahvaliti za postignuti uspeh. Kod Turaka bilo je tajnih odmetničkih prijatelja; u ovoj borbi dogodilo se čak da su neki pašini ljudi pucali na Srbe. Paša je video, da se u gonjenju odmetnika može s punom verom osloniti prvenstveno na Srbe i on je s toga preduzeo sve, da se organizuje njihova narodna vojska. U toliko više, što mu je držanje njihovih ljudi po redu i disciplini ulivalo puno poverenja. On je čak od njih posle redovno sastavljao svoju ličnu pratnju. Prota Matija kazuje, kako je tada telal vikao po svima pazarima: "Ko je Srbin a nema duge puške, dva pištolja i veliki nož, nek proda jednu kravu i pusat sebi kupi. Tako je od čestitoga vezira zapovest". Ko se od Srba bude hrabro pokazao, poručivao je vezir dalje, biće oslobođen za godinu dana od svih dažbina. To je prvi put da Turci sami, u borbi sa svojim jednovercima, zovu Srbe u pomoć i prosto im guraju oružje u ruke. A ovi su, kaže jedan austriski izveštaj, znali da se drže. Dok su turske pomoćne čete izašle pred pašu u gomili, Srbi su, kao na nekadašnjem austriskom vežbalištu, išli u pravoj liniji, u dva reda, sa svojim knezovima, koji su ispred svojih odreda jahali na konjima. To više nije bila prosta raja, nego ljudi koji su, s oružjem u ruci, postajali svesni svoje vrednosti.

Kao nagrada za srpsko držanje, i kao rezultat nove Portine politike prema njima, objavljene su tokom 1793. god. nekolike odredbe, koje pretstavljaju osnovu jedne uske, ali ipak stvarne, lokalne autonomije. Vraćene su stare narodne vlasti: po selima knezovi, a po knežinama oberknezovi (po nemačkom: Ober-knez). Turcima je bilo zabranjeno dolaženje u čisto srpska sela. Oni su mogli odsedati samo u hanovima, kao i ostali putnici. Knezovima je odobreno, da za sigurnost po drumovima mogu držati svoje odrede pandura sa buljubašama. Porez se imao plaćati odsekom, u dve rate, o Đurđev- i Mitrov-danu, a iznosio je 650.000 groša godišnje. Za pašu i gradsku posadu svaka poreska glava davala je po dvoja kola sena i jedna kola drva. Sve te povlastice ozvaničila je Porta svojim fermanima s početka 1794. god., pošto je saslušala izveštaj Azis efendije o njima i o stanju u Srbiji uopšte. Sem toga, Portini fermani su određivali da spahije sa svojim porodicama mogu stanovati samo u Beogradu; porez je iznosio po 15 groša godišnje na svaku poresku glavu; strogo je bilo zabranjeno svako nasilje. Za Srbe je još, posebnim fermanom, doneta odluka, da mogu nesmetano obnavljati i podizati svoje crkve. U fermanima nisu bliže označene one dažbine, koje je narod imao davati spahijama, ali se zna da su one postojale i da je davanje vršeno. Glavne su od njih bile desetine od svih useva po četiri groša od oženjene glave. Porez u narodu kupili su iz početka posebni skupljači poreza i tek je kasnije, posle izvesnih sukoba, taj posao prenesen na lokalne knezove. Kao vrlo važna novina bilo je to, što se i na Porti primalo, da u odbrani Beogradskog pašaluka učestvuju i Srbi. Ove srpske povlastice, kako je utvrdio dr D. Pantelić, odgovarale su najviše onim povlasticama, koje su Turci bili dali stanovnicima Arhipelaških Ostrva.

Stanje seljaka u Srbiji posle ovih povlastica moglo se smatrati kao daleko bolje nego u jednoj drugoj našoj pokrajini pod turskom vlašću. Srbi su imali svoje, od turskih vlasti, priznate poglavice, kakvi su, primera radi, bili Stanko Harambašić, vođa narodne vojske, knez Aleksa Nenadović, knez Ranko Lazarević i dr. Oni su imali oružje i jednu vrstu vojne organizacije, koja je prilično funkcionisala i od koje se tražilo, da čuva Carstvo od njegovih dojučerašnjih glavnih branilaca. To je, nema sumnje, jedna od glavnih srpskih tekovina s kraja XVIII veka, jedna od onih koja je posle omogućila izbijanje ustanka. Već tada se u narodu javljaju likovi kao onaj čuvenog Ilije Birčanina, koji, po snažnom Višnjićevom opisu, pretstavlja najlepši tip junaka toga vremena.

On Turčinu ne da u knežinu.
Kad Turčina u knežini nađe
Topuzom mu rebra isprebija.

U drugim našim pokrajinama stanje je bilo mnogo teže. U Bosni nalazilo se više domaćeg i iz susedne Slavonije i Dalmacije doseljenog muslimanskog elementa nego u Srbiji, i taj je budno čuvao da stav raje ne uzme opasnije izglede. Sem toga, hrišćanski elemenat u toj zemlji bio je pocepan u pravoslavne i katolike, među kojima nije postojao intimniji dodir i saradnja. Maćedonija i Stara Srbija bile su tada u središtu evropskog Turskog Carstva i svaki pokret u njima mogao je bez mnogo muke biti prigušen. Otporniji stav imao je još samo srpski elemenat u istočnoj Hercegovini, zahvaljujući svojim planinama i krševima u susednoj Crnoj Gori koja mu je davala utočište.

Samo, ni ovo stanje u Srbiji nije bilo duga veka. Još 1795. god. pisao je austriski poslanik iz Carigrada, da Tursko Carstvo "kipti" od nezadovoljnika. Sultanova nastojanja nisu imala pravog prijema ni kod onih koji su ih na oči primali i trebali izvoditi. Kad je sultan naredio nekolicini susednih paša da slomiju otpor Pazvan-Oglov oni nisu postigli ništa, nešto iz uzajamnog nepoverenja, a nešto što su imali izvesnih tajnih dodira sa sultanovim neprijateljem. Ljutit, sultan je početkom 1796. god. dao pogubiti rumeliskog begler-bega. Mustafa-paša, koji je isto sudelovao u toj ekspediciji, doživeo je svakojakih razočarenja. U leto 1797. sultan ga je imenovao za rumeliskog begler-bega i Mustafa je otišao u Plovdiv, da rukovodi akcijom protiv buntovnika iz Vidina i u Rumeliji. Za vreme njegova otsutstva vidinski gospodar sa janičarima naredio je brz napad i potukao je srpsku i pašinu vojsku kod Požarevca, pa je prodro sve do Beograda i zauzeo samu varoš. Pred sam Božić stigoše u pomoć valjevski Srbi i sa njihovom pomoću turska gradska posada odbi napadače i očisti grad. Ilija Birčanin gonio je "Vidinlije" sve do Smedereva. Posle tih uspeha janjičari behu potisnuti iz cele zemlje, ali ne behu satrveni. Oni su i dalje samo čekali pogodan čas, pa da ponove svoj napad. Naročito su bili kivni na Mustafu-pašu radi njegove saradnje sa Srbima i radi toga što nije štedeo krvopije. Kad su u Šapcu janjičarski ljudi ubili kneza Ranka Lazarevića vezir je za njegovu glavu dao konopcem udaviti nasred šabačke čaršije 27 njihovih drugova. Odlučnosti je bilo kod njega i u drugim prilikama.

Dobrnamerne planove Selima III osujetila je i potpuno rastrojila tadašnja francuska politika. Francuskoj diplomatiji bilo je mnogo stalo do toga, da Austriju, koja joj je mogla biti veoma opasna na Rajni (Marija Antoaneta, žena kralja Luja XVI bila je austriska princeza; austriski car bio je tada i nemački i imao je i ličnih i državnih razloga da bude protivnik revolucije), što čvršće veže za istok. Austrija je i ustala protiv nove pariske vlade, pomažući francuske emigrante i sklapajući savez sa Pruskom. Da predupredi austro-prusku ofanzivu sami su Francuzi u proleće 1792. objavili rat bečkoj vladi. S tim u vezi francuska diplomatija se trudila, da pomuti austriske odnose s Turcima. Da bi se to postiglo trebalo je sprečiti izvršenje Svištovskog Ugovora, koji je predviđao izvesne ispravke granice na Uni u korist Austrije. Zato je trebalo uzbuniti bosanske begove u Krajini. Kao glavno lice za tu akciju upotrebljen je sin francuskog konzula u Dubrovniku, mladi pesnik Marko Brierević, koji je lepo znao naš jezik i koji se bio skoro potpuno "podubrovčio". Brier i njegovi francuski pomagači radili su manje-više otvoreno i kod vezira u Travniku i kod pojedinih begova. I imali su uspeha. Austriski izveštaji toga vremena govore o "jakobiziranim begovima" i kao njihova glavnog vođu pominju Ibrahim-bega Beširevića. Pitanje razgraničenja na Uni zaplelo se toliko, da mu za duže vremena ni jedna ni druga strana nisu mogle pristupiti. Tek u jesen 1795. god. pristupilo se izvršenju ugovora, i to kada je turska vlast, pod pritiskom, morala upotrebiti silu.

Francuska agitacija nije se ograničila samo na Bosnu. U isto vreme radilo se i u drugim oblastima Balkana. Naročito iz francuske ambasade u Mlecima, koja je postala središte revolucionarne propagande. Postoje pouzdani izveštaji o agitaciji u Boki, Crnoj Gori i Albaniji. Videli smo napred, da su Francuzi otvoreno pomagali Mahmut-pašu Bušatliju i flotom i vojnim stručnjacima. Kasnije su imali izvesnog uspeha i u Crnoj Gori. Vladika Petar bio je s početka njihov protivnik, već i zbog Bušatlije, a i kao sveštenik i prijatelj konzervativnih sila. U jednom izveštaju bečkoj vladi on je želio austriskom caru "da osveti nevinu krv, koju je taj neobuzdani narod obesno prolio kao Kain krv svoga brata Avelja." Pogibija Mahmutova donela je izvesno olakšanje ne samo na Cetinju, nego i u Beču. Austriski pretstavnici ozbiljno su se plašili Mahmutovih veza sa Bosancima. Sam carigradski poslanik pisao je, da su postojali predlozi o užoj vojničkoj saradnji između bosanskih buntovnika iz krajine sa francuskim odredima, koja bi iz Italije, preko Rijeke, operisali u Hrvatskoj. Ali, ako vladika u prvi mah nije primao francuske sugestije izgleda da im kasnije nije bio sasvim stran. Izvestan uticaj na nj vršio je njegov sekretar, Dubrovčanin, opat Franjo Dolći, koji je zbog svog držanja, po zahtevu konzervativnih sila Rusije i Austrije, izgubio glavu. Sam vladika bio je jedno vreme stavljen pod istragu.

Francuzi su živo radili i među Grcima. Na grčko učešće u velikoj balkanskoj akciji u Parizu se mnogo polagalo. I to i radi stare slave grčke, i radi toga što su Grci razvili ogromne poslovne i druge veze po celom Balkanu i u svima važnijim pristaništima Sredozemnog Mora, i što su u Carigradu, Solunu, Smirni i drugim većim mestima imali uticaja i mogućnosti za podzemni rad. Preko Grka, trgovaca, sveštenika i intelektualaca, mislilo se uticati i na ostale balkanske hrišćane. Carigradski Grci pregovarali su 1796. god. sa Francuzima o svom oslobođenju. Grčki rodoljub i pesnik Riga od Fere, čije su veze sa francuskim službenim pretstavnicima bile veoma srdačne, došao je iste te godine u Beč, gde je postojala jaka kolonija grčkih trgovaca. Tu je razvio živu propagandu za ustanak protiv Turske. Među onima, koji su došli u bliži dodir s njim, bila su i dva-tri Srbina. U Beču je nastala i njegov čuvena Ubojna pesma upućena balkanskim hrišćanima: "Upalite jedan plamen u celoj Turskoj, da zahvati od Bosne do Arabije". Ta pesma, koja je brzo postala popularna, pevala se već iduće godine čak u Zemunu.

Francuski uspesi u Italiji protiv Austrije i slom Mletačke Republike digli su ugled njihova oružja u velikoj meri. Krajem 1797. god. Francuzi su poseli jonska ostrva i jedan deo južne Albanije i zakoračili su na Balkan. Njihov uticaj postaje posle toga još neposredniji. Riga od Fere, u tvrdoj veri da je došao čas za akciju, spremio je proglas za ustanak i preko Trsta zaputio se kući. Ali ga je tu stigla i uhvatila austriska policija. Posle provedene istrage bečka vlada je Rigu predala Turcima, koji su ga 24. juna 1798. udavili u beogradskoj tvrđavi.

Koliko smo do danas mogli utvrditi, ova razgranata francuska aktivnost nije imala u Srbiji nekih neposrednih veza. Posrednih, međutim, bilo je više. Ona je, pre svega, usplahirila duhove. I u Beogradu se nalazilo dosta grčkih trgovaca, isto kao i u Zemunu. Što se pronosilo u jednom gradu nije moglo ostati tajna u drugom. Stalne borbe s janjičarima nisu mogle uneti spokojstvo u narod, ma koliko se vlasti trudile da budu pravedne. Ali najači posredni uticaj na razvoj prilika u Srbiji učinio je francuski upad u Egipat, u leto 1798. Izveden iznenada, brzo, sa relativno velikom snagom, on je izazvao zaprepašćenje u mnogim evropskim prestonicama. U Carigradu naročito. Činilo se, da je posle sloma mletačke vlasti, toliko poznate u Sredozemnom Moru, došao na red muslimanski svet. Turska je objavila Francuzima rat. U tom času sultanu je bilo jasno, da on ne može u isti mah voditi rat i protiv spoljašnjeg i protiv unutrašnjeg neprijatelja. U toliko pre, što je rat protiv Francuza proglašen za sveti. S toga se u Carigrdu proglasila milost svima odmetnicima, koji se pokore, makar i samo formalno, svom gospodaru. Tako je bilo krajem 1798. god. oprošteno i Pazvanoglu, i janjičarima. Ovima je čak bilo izrično dozvoljeno, da se vrate u Srbiju.

Više>>>
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/7_1_l.html

 
• Copyright © 2009 - 2014 by "rodnikraj"     •
TOPlist
Copyright 2016. All rights reserved.
Návrat na obsah | Návrat do hlavní nabídky