Drugi period - Rodnikraj

Traži
Přejít na obsah

Hlavní nabídka:

Drugi period

Istorija > Istorija srbskog naroda

          Posle smrti cara Hiraklija i njegova sina i naslednika Konstantina (oba su umrla 641. god.), Vizantija je imala da preturi jednu poveću dvorsku krizu u vreme, kad je, i bez toga, imala dovoljno briga i opasnosti. Arapski pokret uzimao je sve više maha i lišavao Vizantiju jedne po jedne oblasti. U isto vreme, posle smrti bugarskog hana Kuvrata (642. god.), nastaje i pomeranje bugarskih plemena iz područja oko Meotskog Jezera prema zapadu i jugu. Jedan od petorice Kuvratovih sinova, priča stara legenda, Isperih ili Asparuh prešao je sa svojim ljudima Dnjepar i Dnjestar i došao u Dobruču, u kraj zvani Ugao (Ογκοζ), koji stvara dunavska delta. Na tom području, oko današnjeg Nikolicela, spominje Asparuha i jedan jermenski geograf VII veka. Tu su se Bugari odmah utvrdili, i to u glavnom, na sve strane, u širim i užim otkopima. Nešto tragova tih opkopa, koji su iskorišćavali i stare rimske utvrde, održalo se delimično sve do naših dana. U jednom domaćem letopisu, očuvanom u viziji proroka Isaije, nastalom u drugoj polovini XI veka, kazuje se, kako je "treći deo Kumana ili Bugara naselio "zemlju Karvunsku", "od Dunava do mora". Ta "zemlja Karvunska" jeste današnje područje Balčika i zove se tako do XIII veka. Jasno je, da na tako ograničenom području broj doseljenih ljudi nije mogao biti veliki i da je jedva iznosio koju desetinu hiljada. Pomeranje Bugara iz njihove ranije oblasti došlo je, kao i sva druga pomeranja naroda tih vremena na tom području, pod pritiskom turskih Hazara. Bugari su, opet, ustupajući prema zapadu, delom pomerali, a delom podjarmljivali slovenska i avarska plemena, na koja su putem nailazili.

Arapska ofanziva protiv Vizantije beše uzela, u drugoj polovini VII veka, široke razmere. Arapi dopiru do Kalkedona; osvajaju Krit; iskrcavaju se na Siciliji. Usuđuju se najzad da s flotom dođu i pod sam Carigrad, pošto su uzeli Kizik u Mramornom Moru. Sedam godina uzastopce pokušavaju oni da zagospodare vizantiskom prestonicom, dok 677. nisu definitivno prinuđeni na uzmak. Ove napadaje Arapa iskoristili su Bugari, da se prebacuju na desnu stranu Dunava, nešto željni pljačke, a nešto i iz potrebe da prošire svoje područje. Vizantiski pokušaj, izveden 679. god., da se Bugarima na Dunavu spreči dalje prodiranje, završio se s teškim porazom. Odmah posle tog poraza, kao pobednici, Bugari prelaze Dunav i oko Varne zauzimaju svoja nova, stalna sedišta. Odatle se, dosta naglo, šire prema zapadu i jugu. Prestonica nove države stvorena je u Pliski, na dosta velikom, utvrđenom prostoru od 23 km2, u blizini današnjeg sela Abobe.

Slovenska plemena, koja se behu smestila u tom kraju, nisu mogla da odole novim osvajačima. Ona priznadoše vrhovnu vlast bugarsku. Bugari ih, kazuje jedan grčki izvor, krenuše sa dotadašnjih naselja i pomeriše znatno prema zapadu i jugu kao neku vrstu svojih predstraža. Vojnički bolje spremni, naišavši kao organizovana celina, poneseni postignutim uspehom, Bugari su, iako malobrojni, lako savladali razasuta slovenska plemena i naturili im svoju vlast. Isti slučaj bio je sa Varezima u Rusiji. Ipak, izgleda, da postupak Bugara sa pokorenim Slovenima nije imao one ranije avarske svireposti. Oboje je, i Slovene i Bugare, združivala zajednička borba protiv Vizantije. Kako malobrojni Bugari nisu smeli da prime borbu i sa Grcima i sa Slovenima, oni su se, najverovatnije, držali donekle sa ovim drugima kao manje opasnim i pomagali ih u borbama i u odbrani. Sloveni su u Bugarima, makar i preko volje, dobili saveznika, s kojim su i ranije imali nešto veza, i s kojim su, kao i sa Bugarima srodnim Avarima, bili spojeni izvesnom tradicijom. Po svojoj dosta pasivnoj prirodi nisu Sloveni reagovali na to, što je vrhovna vlast dopala Bugarima i što su ovi svojom organizacijom i imenom dali karakter novoj državi. Za Slovene je uopšte karakteristična ova pojava: prvu njihovu slobodnu državu organizuje tuđinac Samo; prvu državnu organizaciju stvaraju među njima na jugu Bugari, a na istoku Varezi. Slovenske inicijative za stvaranje svoje države još nije bilo; bar im se nijedan pokušaj u tom smislu nije mogao ispuniti i biti vidnije primećen.

Nije nam dovoljno jasno, šta je sve nagnalo Vizantiju, da posle prvog neuspeha ne samo ostane pasivna prema Bugarima, kao što je, donekle, bila prema Slovenima, nego da im, šta više, prizna i njihovu državnu tvorevinu. Romejska vojska imala je i težih poraza, nego što je bio onaj na Dunavu, pa je ipak nastavljala borbe i nije upuštala neprijatelja bez novog otpora na svoje područje i naročito nije uzimala tu obaveza prema njemu. Sada, o novim borbama nema ni pomena. Naprotiv. Vizantiski pisci pominju, da su Bugari, utvrdivši se na novom području, počeli da vrše napadaje na vizantiska sela i gradove, i to ne toliko da ih pljačkaju, koliko da ih pokore. Car je bio prisiljen njihovim ugrožavanjem, da uđe s njima u pregovore, da im prizna državu i da se čak obaveže na plaćanje izvesnog godišnjeg prinosa za njih. Tako je brzo i u stvari bez mnogo napora počela bugarska država svoju žilavu i istrajnu aktivnost na Balkanu.

Sloveni su živeli u svojim masama odvojeno od Bugara i razlikovali se od njih toliko, da to primećuju i tuđinci. Sve im je različito: i spoljašnji oblik lica, i odelo, i jezik kojim govore i dobar deo kulture. Mongolskog tipa, s ispupčenim jagodicama i krivim očima, delimično održanim sve do danas, sa turbanima i šaravarama, okićeni konjskim repovima u vojnoj formaciji, pretežno konjanici, Bugari su već na prvi pogled odudarali od slovenskih žitelja. Ista je stvar i u državnoj organizaciji. Na jednoj strani je kagan, kan, han, kao vrhovni poglavar države, sa svojim kafkanom kao prvim savetnikom i tarkanom kao namesnikom u pokrajinama, sa višim i nižim plemstvom, boljarima i bagainima, a na drugoj strani slovenska plemena sa svojim poglavicama. Trebaće više od dva veka, da se ta relativno mala grupa došljaka krvnim mešanjem sa Slovenima, zajedničkim životom, i uticajem civilizacije, a posebno hrišćanstva, toliko izjednači sa masom svog stanovništva, da koliko-toliko počne predstavljati jednu zajednicu. Rezultat je poznat: Bugari su primili jezik svojih mnogobrojnih slovenskih podanika, a Sloveni su dobili bugarsko ime i bugarsku državnu organizaciju. Nesumnjivo, da taj proces ne bi išao ni u dva-tri veka s primetnijim rezultatima, da od ranije nije bilo izvesnih mešanja između Slovena i tih aziskih plemena, naročito u zajedničkom ropstvu pod Avarima, i da ti etnički melezi nisu vršili svoj uticaj u obe grupe.

Za vlade cara Justinijana II (685-711., s prekidom) Vizantija beše postala poprište ogorčenih građanskih ratova. Plahovit i neobuzdan, car je napustio miroljubivu politiku svog oca, i počeo je niz ratovanja na više strana; najpre na Balkanu, pa posle u Aziji, oba puta kršeći sam postojeće ugovore. Opažajući razvitak nove bugarske države i verovatno njen uticaj na slovenska plemena, on odlučuje da ih razdvoji i oslabi. I s toga, na početku svoje vlade, 688. godine, kreće s vojskom prema Solunu, koji je često, i baš nedavno, bio ugrožavan od Slovena i čija je okolica bila preplavljena slovenskim naseljima. Car se bojao da Sloveni ne uzmu taj grad, za se ili u društvu s Bugarima, i da odseku zapadni Balkan od neposredne veze s Carigradom. Car se, iz svih tih razloga, odlučuje, da međusobno nesložne Slovene ne samo potuče, nego i da bezuvetno oslabi njihov tamošnji broj. Bez obzira, neka silom, a neka milom, on mnoga slovenska naselja raseli sa tih mesta i stanovnike im prevede u Malu Aziju, u Opsikij, gde su bili manje opasni. Broj tih preseljenika bio je veliki, jer grčki izvori navode da je car od njih sastavio vojsku od 30.000 ljudi i postavio joj na čelo nekog Isbula (Nebula), verovatno čoveka bugarskog porekla. Na povratku s te ekspedicije car je u tračkim klancima bio napadnut od Bugara, koji su ponovo pošli u pomoć Slovenima, kao i na početku pohoda, kad su bili suzbijeni. Ovog puta behu s više sreće i nanesoše Grcima znatne gubitke. Ogorčenje Slovena protiv cara bilo je veliko. Za vreme njegova rata s Arapima u Maloj Aziji, Sloveni su prišli na stranu njegovih protivnika. U bitci kod kilikiskog Sevastopolja, 692. god., slovenska vojska od 20.000 ljudi ostavi Grke, pređe Arapima i donese im pobedu. Besan radi toga Justinijan neke Slovene ponovo raseli, a neke pobi. Ovaj poraz ubrza carev pad, 695. godine.

Iza njegova pada u Vizantiji nastaju vojničke terevenke. Carevi se smenjuju, vojska se plete u politiku, a neprijatelji napreduju na sve strane. Svrgnuti car, da bi se ponovo dočepao prestola, traži saveznike na sve strane. Kad ne uspeva kod Hazara on dolazi Bugarima. Sa njihovom i slovenskom pomoću osvaja Carigrad, 705. god. Prirodno, za takvu uslugu dao je i nagradu – bugarski han Tervel bi ne samo bogato obdaren, nego čak i ogrnut carskom hlamidom i proglašen ćesarom, dobivši najveću titulu pored carske. Posle toga ugled Bugarske silno jača, naročito među Slovenima. Justinijan je to ubrzo uvideo i sam, i želeći da popravi što je pokvario preduzima 708. god. jedan pohod protiv Bugarske. Ali taj je pohod postigao obrnut uspeh. Vizantiska vojska bila je potpuno poražena, sam car se iz Anhijala jedva spasao; i prestiž Bugara, mesto da bude umanjen, porastao je još više.

Justinijanova vladavina zatrovala je odnose u Vizantiji toliko, da njegova pogibija nije mogla da ih smiri. Prevrati i krize doteraše dotle, da je bilo kandidata, koji su, bukvalno, bežali od oskrvnavljene carske krune. Preko dvadeset godina trajali su ti meteži; od 695-716. god. Vizantija je promenila sedam careva; dok najzad nije na vladu došao energični Lav III Izaurski. Njega je iznela maloaziska vojska, kao nekad Hiraklija, jer je jasno uviđala opasnost s te strane od arapskog zamaha. Od 716-8. god. Vizantija je bila u najozbiljnijoj opasnosti od Arapa; sam Carigrad bio je preko godinu dana u opsadi. U nevolji, Carevina je morala da traži čak i bugarsku pomoć, iako se moglo unapred misliti, da ta ne može biti nesebična. Kad je uspeo da spase prestonicu i suzbije Arape, car Lav se sav predao reformisanju već dotrajalog starog državnog organizma. U tim reformama, koje imaju vojnički karakter, on ponekad i preteruje; njegova borba protiv ikona svakako nije bila neophodna državna potreba. U toj borbi, koja će trajati preko sto godina i obuhvatiti sav hrišćanski svet, Lav III dolazi u sukob i sa papskom kurijom i donosi tim povodom jednu krupnu odluku. Da se osveti papi, koji se stavio na stranu njegovih protivnika, car rešava 732. god., da se od papske jurisdikcije oduzme, pored Sicilije i donje Italije, još i čitavo zapadno područje Balkana, ceo Ilirik, i da se podvrgne vlasti carigradskog patrijarha. Ovo je bila jedna od najvažnijih odluka u historiji Balkana. Romanski uticaj, koji je do VII veka u tim oblastima bio toliko vidan i značajan, počeo je da slabi usled dolaska na vlast istočnjačkih elemenata, kao što behu Hiraklije i sad Lav, koji su pojačavali grčki karakter zemlje i s njim u vezi istočnjačke osobine, ali se do ove odluke zapadni uticaj uporno držao, čak i u Solunu i u Korintu, radi toga što su te dijeceze spadale pod vlast Rima.

Od ove odluke taj se uticaj gubi i na Balkanu se zadržava samo uz Primorje, radi trgovačkih i neposrednih drugih veza, i u oblastima koje otpadaju iz vizantiske državne zajednice. Južni Sloveni tako dolaze jednim delom pod jedan a drugim pod drugi uticaj; usled toga se kod njih razvijaju pored političkih, i izvesne kulturne razlike. Iz ovog sukoba između Rima i Carigrada, koji će se vremenom, i pored svih pokušaja izmirenja, sve većma produbljivati, nastaje sudbonosna suparnička borba o prvenstvo. Carigrad veruje, da je on naslednik starog Rima kao "novi Rim"; u njemu je car i gospodar države i u njemu je, prema tom, središte svega i političkog i duhovnog života. Rim ne napušta svoje stare tradicije i da postane ravan Carigradu i bolji od njega on misli na svetovnu državu, u kojoj je crkveni poglavar ujedno i politički. Što se Ilirika tiče, njega Rim nije nikad prežalio. On ga stalno smatra kao deo na koji ima prava, traži veza i načina da ga dobije natrag i pomaže u njemu svaki pokret koji je uperen protiv Carigrada.

Za vreme vlade cara Lava ima jedna jedina, i to kasnija vest o držanju balkanskih Slovena. Knez slovenskog plemena oko Righina, Prebud, beše oko 735. god. osumnjičen da sprema navalu na Solun, i s toga bi vezan i odveden u Carigrad. Čuvši za to Sloveni i s Righina i oko Strume zauzeše se za nj, zajedno s nekim Soluncima, i izradiše kod cara ne oslobođenje, nego samo skidanje okova. Prebud, postavši polu slobodan, uluči priliku i pobegne, ali bi uhvaćen i posle novog pokušaja begstva ubijen. Na glas o njegovoj smrti slovenska plemena Strumljana, Righina i Sagudata, posle i Drugovića, opsedoše Solun i držahu ga tako opsednuta gotovo dve godine, prekinuvši mu sve veze na suhu i sav dovoz hrane morem. Iako je grad mnogo patio od gladi, on se uporno i hrabro branio, dok nije stigla careva pomoć i potisnula napadače. Velegeziti su tom prilikom ostali verni uz Grke, snabdevajući ih hranom. Vest je ova veoma karakteristična za snagu i samopouzdanje Slovena u neposrednoj blizini Soluna i tako daleko na jugu Maćedonije, kao i za njihove međusobne odnose.

Usled strahovite kuge i pomora behu opusteli ne samo gusto naseljeni i prljavi glavni grad, nego i mnoge oblasti u unutrašnjosti Vizantije. Da popuni praznine pouzdanim elementom car Konstantin V Kopronim, naslednik Lavov, dade preseljavati u prestonicu grčko stanovništvo iz unutrašnjosti i sa otoka, a u opustela i ispražnjena područja po Trakiji dade dovesti svoje saplemenike Sirce i Jermene kao bedem protiv Bugara i Slovena. To dovede do sukoba i rata s Bugarima, koji je s prekidima trajao oko dvadeset godina. Za vreme tih borbi, vođenih s promenljivom srećom, Bugari su bunili i maćedonske Slovene, da bi s njima zajedno imali više izgleda na uspeh, i ovi su im se pridruživali. Jedna kratka vizantiska vest beleži, da je Kostantin oko 758. zaratio i na njih, pa neke zarobio, a neke pokorio. Bugarski han Telec (od 761. god.) imao je, u ratu, "kao saveznike ne malu množinu Slovena." Ali, i on i njegovi saveznici pretrpiše strašan poraz kod Anhijala, 763. god. Telec bi u Bugarskoj radi tog poraza ubijen. S ovim nesrećnim ratovanjem u vezi je i jedna velika seoba slovenskih plemena, koja "bežeći iz svoje zemlje" pređoše Crno More, pa se s carevom doznakom naseliše u Maloj Aziji oko reke Artanasa. Broj slovenskih izbeglica cenio se tom prilikom na 208.000 glava. Za Slovene ovoga vremena, verovatno za one oko Soluna, znamo još da mnogo gusare Arhipelagom. 768. god. car je morao da otkupljuje od njih stanovnike otoka Imbra, Teneda i Samotrake, davši za 2.500 tih robova – svilene haljine!

Bugarski vladar Telerig (od 768/9. god.) koji je uspeo da sredi prilike u zemlji posle poraza od 763. videvši zemlju nastradalu od pustošenja, poraza i građanskih ratova, i usled odlaska one velike mase Slovena, dođe na misao da počne novu kolonizaciju Bugarske. Pomišljao je u prvom redu na susedna slovenska plemena Brsjaka. Počeo je slati ljude, da pregovaraju s njima o tome, a spremao se, ako ne mogne drukčije, i da ih i silom preseli. U Carigrad je u jesen 773. došla vest, da Bugari za taj pohod opremaju 12.000 ljudi. Da ih predupredi, car napade i pobedi Bugare u njihovoj zemlji. Od daljih težih udaraca spasla ih je samo careva smrt (775.).

Avarska država, sa kojom su Sloveni za više od dva veka imali toliko veza, preživljavala je u ovo doba svoje poslednje dane. Avari su se umešali u germanska plemenska razračunavanja i pomagali su bavarskog vojvodu Tasila protiv Karla Velikog. To izazva njegovu osvetu. Od 791. god. počinje njegova široko organizovana ofanziva protiv Avara i u alpskim predelima i u panonskoj dolini. Uplašeni njegovom snagom, Avari se među sobom bore ne znajući kako da mu se odupru; jedni su za pokornost, drugi za rat, treći za traženje veza sa susedima. Sve to nije pomoglo. Franačka vojska, u kojoj je bilo i Slovena, prodrla je duboko u avarsku zemlju, između Dunava i Tise, i osvojila njihovu prestonicu sa "hringovima", ograđenu sa devet otkopa od kamena ili ilovače, i tu ugrabila bogati, vekovima sabirani, plen bivših kagana. Avarski otpor bio je neznatan. Oni su se, uplašeni, predavali ili begali daleko preko Tise, bez traga. Kod Slovena, u Ruskoj Hronici, ostalo je predanje o tom njihovom bednom završetku. Ovaj pohod završen je 796. god. Tek posle tog pohoda javlja se pokušaj jednog većeg ustanka, ali i tad ne kreću sami Avari, nego udruženi sa nekim slovenskim plemenima. Ova su stradala prilikom prolaska franačkih četa preko njihova područja, a imala su razloga i inače da budu nezadovoljna franačkom upravom. Ustanak je izbio 797. god., i, s prekidima, tinjao do 799., kada je definitivno ugušen. Koliko je tu bilo klanja – ubijanja, veli franački hroničar Ajnhard, svedoče najbolje pusta panonska polja, u kojima se čak izgubio i trag ljudskog naselja. "U ovom ratu izgibe sve plemstvo hunsko, propade sva slava". Avari se rasuše, a izvesni im delovi pretopiše se u srodne Bugare ili posle u Mađare, koji će docnije doći na njihova stara sedišta i obnoviti opet hunske uspomene. Poslednje vesti o pokoravanju panonskih Huna – Slovena Francima potiču iz 803. god., tada se oni "predadoše carevoj vlasti sa svim što imađahu".

U Vizantiji je ponovo započeo niz dvorskih spletaka i kriza. U unutrašnjosti, nezadovoljnici dižu ustanke. Među ostalima zabeležen je i jedan ustanak Slovena iz 783. god., koji je uhvatio široke razmere, od Maćedonije sve do Peloponeza. Ustanak je ugušio patricije Stavrikije. "On ih sve pokori i učini obveznicima carstva", piše hroničar Teofan, pošto je među njima ugrabio silan plen. Iz tih reči vidi se dovoljno: dotadašnji odnošaj tih Slovena prema Carevini i obim njihove ekspanzije i na tom delu Balkanskog Poluostrva.

Negde od prilike u isto doba, oko 802. godine, javljaju se na Balkanu dva nova vladara i dve nove dinastije: u Vizantiji car Nićifor, dotadašnji glavni blagajnik, a u Bugarskoj njegov krvnik, kan Krum. Oni primaju vlast u času, kad Karlo Veliki, skršivši avarsku državu, prelazi u sveru Istočnog Carstva. Karlu je najopasniji protivnik mogla biti samo Vizantija; s toga on i traži saveznike protiv nje. Njegove veze s popularnim bagdadskim kalifom Harun-al-Rašidom potiču, po svoj prilici, poglavito iz tih motiva. Važno je, da i han Krum upada u Avarsku i dovršava Karlovo delo njihova potpunog poraza, a da pobednički kralj "povuče ruku od Bugara", kako veli jedan zapadni izvor, "pošto nisu izgledali da će ma u čem škoditi franačkoj državi"

Bugarska tada kod Beograda i kod ušća Tise neposredno graniči sa Francima, da se postepeno počne pomicati na njihov račun prema zapadu.

Balkanski Sloveni, odnosno Sloveni u Peloponezu, ponoviše ustanak i početkom IX veka. Ova činjenica: da se ustanak javlja dva puta u istoj oblasti, tako daleko na jugu Grčke, najbolji je dokaz o tom, kako je bila intenzivna slovenska kolonizacija VI-VII veka i koliko je naš elemenat tamo imao svoje životne energije. Sloveni Maćedonije, da bi bili jači prema Vizantiji, ulaze u veze s Bugarima; a Bugari i sami, iskorišćavajući krize Carevine silaze u slovenske oblasti, posebno u Strumu i vrše tamo napadaje na vizantiske vlasti. 809. god. zauzeli su Bugari Sofiju, važno stecište puteva s Istoka i Zapada. Car Nićifor, kao i carevi pre njega, želeći da oslabi snagu slovenskog elementa, preduzima mere da u slovenska naselja uvede novo grčko stanovništvo. Za tu kolonizaciju on je u prvom redu određivao vojnike, koji su ranije, u rimsko doba, bili najpouzdaniji instrumenat romanizacije i najlakše pokretan u slučaju potrebe. Naredba nije bila dobro primljena ni kod samih Grka, ali je provođena 809-810. godine. Tu celu akciju, kao i sve dalje pokušaje da se suzbiju bugarska širenja prema jugu, presekla je strahovita pogibija cara Nićifora, 811. god. To je bio najteži udar, koji je dosad, u borbama od VI veka, zadesio Vizantiju na Balkanu i u velikoj joj meri unizio ugled. Da su Bugari iskoristili pobedu i jurnuli u osvajanja razume se samo po sebi. Ove godine posle te pobede, 813., oni su odneli još jednu, nad novim carem Mihailom I, i tim još više istakli rđav položaj Carevine. Bugarske čete stižu pod sam Carigrad, a Krum se spremao da se 814. god. sa Avarima i "svim Slovenima" konačno obračuna sa grčkom prestonicom. Usled tih priprema zatekla ga je smrt, i to nasilna.

Više>>>
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/2_1_l.html

 
• Copyright © 2009 - 2014 by "rodnikraj"     •
TOPlist
Copyright 2016. All rights reserved.
Návrat na obsah | Návrat do hlavní nabídky