Deveti dio - Rodnikraj

Traži
Přejít na obsah

Hlavní nabídka:

Deveti dio

Istorija > Istorijski pregled

Od druge polovine XIX veka učestaše ustanci raje u Bosni, a naročito u Hercegovini. Razloga za pokrete bilo je više. U prvom redu delovao je neposredni primer Srbije, koja muškim pregorom strese sa sebe turske okove; a onda i junački stav hrabre Crne Gore, koja je krvlju dušmanskom i svojom oblivala svaki krš svoje zemlje. Samouverenje raje podiglo je znatno i poslednje begovske bune, jer su obe strane, radi veće sigurnosti, pozivale i raju u svoje redove, davale joj oružje i tako je, donekle, same upućivale na sredstva kojima se može postići uspeh. Najposle, na široke mase teško je delovao agrarni pritisak i nezajažljivost posednika. 1848. godina bila je, istina, ukinuta robota, ali su za to begovi, na čuvenom travničkom sastanku, uspeli da kmetovima nature plaćanje trećine s njiva, a polovice s livada. Na seljaka su, pored toga, pali i mnogi državni tereti: poreze lične, kućne, vojnine, spahiske desetine i dr. Kako su se turske finansije nalazile u očajnom stanju, Porta je prodavala poreske prihode raznim spekulantima, a ovi su onda, štićeni državnim autoritetom, upotrebljavali sva sredstva da isteraju plaćeni otkup i po vrhu svoju dobit. Stanje je usled toga postajalo nesnosno. Agrarni sukobi učestaše; aginske i begovske interese pomagale su turske vlasti i obično kažnjavale samo uzbuđene kmetove; na kraju dolazaše do krvi.
          Pored svih tih momenata, dođoše još i političke akcije Crne Gore. Godine 1851. beše umro poslednji crnogorski vladar-vladika, poznati pesnik Petar II Petrović NJegoš, a na njegovo mesto kao svetovni knez došao Danilo Petrović. Turska je smatrala Crnu Goru kao svoju oblast, a dotadašnje vladike-vladare samo kao crkvene poglavare s velikim moralnim ugledom. Danila Petrovića proglasio je knezom samo ruski dvor, ne pitajući o tom Porte, i s toga ona, prirodno, nije htela da ga prizna. Knez Danilo, međutim, osokoljen ruskom odlukom, a željan uspeha na početku vladavine, rešava se, precenjujući svoju snagu, da se prema Turcima učvrsti svojom voljom i da priznanje iznudi na maču. On s toga buni Hercegovinu i počinje neprijateljstva, koja u zimu 1852-3. godine dovode do pravog rata. U tom ratu, pored sve vanredne hrabrosti s kojom su se borili, Crnogorci bi nesumnjivo podlegli nadmoćnijoj sili Omer-pašinoj, da nije došlo energično posredovanje Austrije, koje ih je spaslo. Za vreme Pariskog kongresa, 1856. godine, dao je turski predstavnik službenu izjavu svoje vlade, da Turska smatra Crnu Goru kao svoj sastavni deo. Knez Danilo, obavešten o tom, upotrebio je sve načine da obrati pažnju Evrope na nemogućnost takvog shvatanja i na sve zle posledice, koje mogu iz tog nastati. 1857. godine on je posetio u Parizu Napoleona III, poznatog pobornika za preobražaj Evrope na nacionalnoj osnovi i dobio je njegove simpatije za pitanje crnogorske slobode. Odmah, posle povratka iz Pariza, on kreće svoje poverenike kroz Hercegovinu da spremaju narod na ustanak. Jedan austrijski izveštaj iz 1857. godine piše o njegovu uticaju u toj zemlji: „On prima deputacije i molbe od zavađenih opština; pušta da upadaju crnogorske čete u tursko područje pod izgovorom da miri stare svađe i da sprečava krvave sukobe ili pušta da tamo obilaze crnogorski senatori, koji svrgavaju Portine administratore, gone ih, dovode nove, imenuju suce, preuzimaju popis stanovništva i stoke i na mnogim mestima uterivaju čak i poreze ili naplaćuju svoj trud”. Krenut s Cetinja izbio je krajem te godine hercegovački ustanak pod vodstvom Luke Vukalovića. Na Spasov dan 1858. godine odneli su udruženi Crnogorci i Hercegovci slavnu pobedu na Grahovcu. Kao posledica te pobede došlo je posredovanje velikih sila da Porta razgraniči Crnu Goru i da joj, na taj posredni način, prizna posebni državni teritorij. Grahovo i mali uski pojasevi pogranične Hercegovine pripadoše tom prilikom Crnoj Gori. Ostala istočna Hercegovina, iako je ostala pod turskom vlašću, bila je svim srcem za cetinjskog gospodara i čekala samo na njegov mig. Zanimljivo je da je hercegovački ustanak od 1858. godine imao neposredna odjeka i u Bosni i da je tamo u Krajini i Posavini doveo do malih brzo ugušenih lokalnih pobuna.
             Godine 1860. pripale su narodnim plebiscitom Sardiniji Toskana, Parma i Modena; u maju su Garibaldijeve čete upale u Siciliju, a posle i u Napulj. NJegov pobednički pohod za ujedinjenje Italije bio je slavljen i kod Srba i „Galibardino” ime postalo je vrlo popularno kroz svu Hercegovinu. Naravno i njegov primer. Crna Gora izgledala je onda za hercegovačke vođe i srpski romantičarski svet kao neka vrsta našeg Pijemonta i njen kult osvajao je sve više. Trebalo je, dakle, da počne i stvarna akcija i da se posrnuloj turskoj carevini, „bolesniku na Bosforu”, zada još nekoliko grahovskih udaraca i ostvari san obnove stare srpske državne slave. Pored mržnje na Turke javila se u to vreme i jaka mržnja na Austriju. Crna Gora važila je tada kao štićenik Napoleona III, javnog protivnika dunavske monarhije, i ova joj je, tokom poslednjih borbi s Turcima, dala osetiti da i ona nju ne smatra kao prijatelja. 1. avgusta 1860. godine beše poginuo u Kotoru, na austriskom tlu, knez Danilo, što je kod cele Crne Gore i Hercegovine smatrano kao austriska krivica i što je znatno doprinosilo da se mržnja pojača. Takvim raspoloženjem u Crnoj Gori i Hercegovini misle da se naročito koriste ogorčeni protivnici Austrije, Talijani i mađarska emigracija, s Košutom na čelu, koja je živela najvećim delom na Apeninskom Poluotoku. U njihovim glavama začela se misao koja se bila počela privoditi i u delo, da se pobune Bosna i Hercegovina i da se preko njih, i preko Crne Gore i Srbije, ubace čete i u Mađarsku, gde bi se tako digao ustanak protiv Austrije. Za taj plan radio je u Beogradu talijanski konzil Durio i posvetio je u nj i sama kneza Mihajla; u Crnoj Gori te je ideje širio francuski konzul u Skadru Hekar. Doista, za tu stvar bilo se kupilo 40.000 pušaka; bile su čak spremne i lađe; i određeni ljudi. U Crnu Goru došlo je nekoliko poljskih i francuskih oficira i nekoliko talijanskih uskoka. U novom ustanku Luke Vukalovića, koji je buknuo u vezi s ovim pokretom 1861. godine, učestvuje, doista, i nekoliko garibaldinaca. Čitav taj plan sprečila je Engleska, koja je u to vreme bila čisto turkofilska. Ona je izjavila Italiji „da mogu raditi šta hoće po Siciliji i Napoljskoj, ali ako bi hteli da pređu preko Jadranskog Mora, da će im engleske lađe preprečiti put”. Crna Gora bila se suviše izložila u ovom pokretu pomažući otvoreno hercegovački ustanak i s toga je došla u sukob s Turskom 1862. godine. U tom ratu ona je bila, posle strahotnih borbi, naterana da neposredno moli mir od Porte i dade garantije o svojoj lojalnosti.
              Kad je malaksala Crna Gora, javio se knez Mihajlo sa svojom čisto nacionalnom politikom. On je provodi polagano, s planom, želeći da uspeh unapred obezbedi. Za to mu služe savezi s Grcima, Rumunima i sa uvek spremnom Crnom Gorom, kao i veze s Bugarima. U isto vreme počinje i organizacija narodne vojske u Srbiji, kojoj stoji na čelu jedan francuski pukovnik. U Bosni njegove su veze vrlo razgranate. U Sarajevu, Mostaru i Banjoj Luci rade, po njegovim uputima, najaktivniji ljudi na toj strani Serafim Perović, Leontije Radulović, Vasa Pelagić, Sava Kosanović, Bogoljub Petranović, Kosta H. Ristić i dr. Čak su u daleko Kočićevo Zmijanje doprle vesti o „knjazu Mikailu”. Kad je jedna bosanska deputacija kretala za Carigrad, govorili su joj tamo „Kad budete u Beogradu, zamolte se da uđete svijetlom knjazu Mikailu. Zaplačite se i sve mu slobodno kažite”. Austriski konzul u Beogradu od 1868. godine Venjamin Kalaj, sam priznaje ogromni uticaj knežev na neoslobođeno Srpstvo. Knez Mihajlo ne krije mnogo svojih namera i pred kraj života otvoreno govori sa diplomatskim predstavnicima stranih sila da njegov interes za Bosnu ima veće razmere.
              On nije bio živ, kad je 1875. godine izbio veliki ustanak u Hercegovini, koji je brzo zapalio i bosansku Krajinu. Počeci ustanka nisu dovoljno jasni. Nema sumnje da je u narodu bilo silno nezadovoljstvo radi strašnih nedela koja su vršili zakupnici preza; na pravoslavne je mnogo delovao i pokolj Crnogoraca u Podgorici 1874. godine; bilo je i inače mnogo suvih zuluma; ali još nije utvrđeno kakve su sve misije imali Andrašijevi emisari u severnoj Bosni i dolazak austriskog cara na granice Hercegovine 1875. godine, gde je primao deputacije sa za Turke potpuno nelojalnim adresama. Ustanak je bio vrlo velik; obuhvatio pravoslavne i katolike; i obratio na se opštu pažnju. Crna Gora pomagala je od početka ustaške čete; a od 1876. godine uđoše u rat s Turskom i ona i Srbija. Godinu dana posle ušla je u rat i Rusija. Ali, rezultat te teške i skupe srpske krvi prolivene za slobodu beše Berlinski Kongres i austriska okupacija Bosne i Hercegovine, 1878. godine.

 
• Copyright © 2009 - 2014 by "rodnikraj"     •
TOPlist
Copyright 2016. All rights reserved.
Návrat na obsah | Návrat do hlavní nabídky