Deseti dio - Rodnikraj

Traži
Přejít na obsah

Hlavní nabídka:

Deseti dio

Istorija > Istorijski pregled

         Austrougarska vlast u Bosni i Hercegovini trajala je punih četrdeset godina (1878-1918). Ona je još u živoj uspomeni po celom svom režimu i mi se na njoj, s toga, nećemo mnogo zadržavati. Upozorićemo samo na dva tri karakteristična momenta.
          Glavna namera okupacione vlade, naročito u vreme dok je na njenoj vrhovnoj upravi bio, za punih dvadeset godina (1883-1903.), zajednički ministar finansija, Venjamin Kalaj, pisac jedne Istorije srpskog naroda i nekrunisani kralj Bosne, beše ta da u Bosni uguši svest o nacionalnoj pripadnosti njenog stanovništva. On je hteo da pokida sve veze između braće s jedne i s druge strane reke i da zatre i pomisao o narodnom jedinstvu. Radi toga se za jezik ukida naziv srpski ili srpskohrvatski, a uvodi se bosanski; radi toga se stvara posebna bosanska zastava. Srpske knjige i novine, koje imaju ma kakvo nacionalno obeležje, bivaju zabranjivane; svaka javna reč dugo vremena unapred sprečena. S planom se neguje bosanski patriotizam, u nadi da će se kod sveta javiti stare separatističke sklonosti. LJubimac režima, presednik sarajevske opštine, Mehmedbeg Kapetanović, pisao je 1893. godine, u jednoj brošuri, uz odobravanje celog službenog aparata, ovakve reči: „Što se tiče Hrvata i Srba, to su ogranci od jugoslovenskog viteškog naroda, kao što smo i mi isto jedan ogranak, te se na prvom mjestu nalazimo. Kad ne biše na nas krivim okom gledali, kad biše nam priznali našu narodnost mogli bi i s njima sa svijem u ljubavi živjeti”. To je doba kad vlada kreće i izdržava list Bošnjak, upućen naročito muslimanima, koje je na svaki način trebalo odvojiti od srpskog uticaja; i kad izdaje službeni kalendar istog imena. Iako se docnije u tom pravcu moralo skretati, jer se videlo da je nacionalna svest bila već duboko ukorenjena u narodu, ipak se, u osnovi, pravi nacionalizam uvek smatrao kao nešto antidržavno. U štampanoj osudi sa veleizdajničkog procesa u Banjoj Luci 1916. godine samom piscu ove knjige upisuje se u greh što „smatra srpski narod Bosne i Hercegovine kao dio srpskog naroda kraljevine Srbije”.
          Druga glavna crta austriskog upravnog sistema u Bosni bilo je sistematsko podržavanje surevnjivosti i uzajamne borbe između pojedinih elemenata u zemlji. Turska je satirala narod fizički, Austrija duhovno. Ona je trovala ljude uzajamnim nepoverenjem i zluradošću. Nad zavađenima nije nikad teško vladati i ona je, svesna toga, iz te maksime stvorila državni princip. U svaku zajednicu između pravoslavnih i muslimana ili između Srba i Hrvata bacano je odmah seme razdora, svejedno u kom obliku. Kao oruđe služio im je dugo vremena red jezuita, koji je sa njom i došao u Bosnu. Zaslužni franjevci, koji su stotinama godina bili na braniku katoličke crkve u zemlji i imali da podnose teške progone od turskih kesedžija, bili su gurnuti u pozadinu, jer su kao domaći ljudi vodili mnogo obzira prema svojim sugrađanima drugih vera. Jezuite su glavni nosioci bečke politike; verski su netrpeljivi, čak agresivni; nacionalno su isključivi. Izgleda da nema sile koja bi ih mogla potisnuti. Najgori njihovi postupci, koji otvoreno gaze zakone i izazivaju protiv sebe gnev inoveraca, ostaju bez kazne. Stvorivši nemoralno načelo da cilj opravdava sredstvo, oni su u našu sredinu unosili jednu vekovima i vaspitanjem razrađenu prepredenost, koja je mogla da bude samo na štetu opšteg nacionalnog morala. Podrivan od njih on nije bio jačan ničim drugim. Nema sumnje, svi se društveni problemi osnivaju, na kraju krajeva, na etičkim načelima i kulturnoj visini njihove sredine. A kako su ti negovani u Bosni dovoljan je dokaz, da je u zemlji bilo uvek više žandara nego učitelja.
                 Ekonomski, Bosna i Hercegovina su bile sistematski eksploatisane za račun austriske i mađarske industrije i njihovih kapitalista. Glavno bogatstvo zemlje, ogromne bosanske šume, bile su uz neverovatno niske cene ustupljene stranim firmama. Tarifna politika bila je, bez imalo obzira, tako udešena da je onemogućavala domaće takmičenje sa stranim proizvodima. U samoj zemlji na očigled su pomagana preduzeća sa stranim kapitalom. Za pivo iz tuđinske sarajevske pivare plaćalo se od Sarajeva do Mostara po 1,01 krunu na kilometar od hektolitra, a za domaće vino iz Mostara u Sarajevo 1,65 kruna! Železnice su podizane ne po životnim interesima zemlje, nego iz strateških i političkih razloga. Na srpsko-tursku granicu od 1912. išla je skupa istočna pruga sa dva kraka, dok bogata dolina Posavine, sa Gradačcem i Bijeljinom, nije uopšte imala železničkog spoja. U Boku Kotorsku dovedena je pruga još 1901. godine, dok se spoj središnje Bosne sa Spljetom nije uzimao u pretres sve do 1912. godine. Radi toga, železnice su radile sa ogromnim gubitkom, koji je, naravno, morala da snosi Bosna i Hercegovina. Nije s toga čudo, što su se u Bosni javljali oštri protesti protiv takve politike prema zemlji, koja je u stvari bila degradovana na običnu koloniju.
             Ustav, dat Bosni pod pritiskom aneksione krize, 1910. godine, nije mogao popraviti stanja. Kompetencija bosanskog sabora bila je veoma ograničena; a vlada je i prema tom ograničenom saboru bila potpuno neodgovorna. U ostalom, šta je mogla značiti ustavnost u jednoj zemlji, gde je vojnik bio vrhovni i stvarni šef uprave? Više nego u jednoj prilici zveckala je njegova sablja, kad je trebalo rešavati poneka „parlamentarna” pitanja. Imajući da služi kao operaciona baza za sve akcije Austro-Ugarske na Balkanu, Bosna nije smela da se razvije u jedinku, koja bi imala svoju volju i mogla biti od smetnje za dalji rad. I čim se osetilo da stega u tom pravcu popušta, došli su ozbiljni predlozi da se pokušaju preventivne mere i protiv Srbije i protiv samog naroda u zemlji. Kao odgovor na takvo stanje pritiska „uokvirenog u tobože slobodno izražavanje narodne volje” došao je buntovni otpor omladine i ljudi čvršće volje. Tada je čestiti Risto Radulović, urednik Pregleda i Naroda, navodio kao program Macinijeve reči: „Ako Vas pitaju Vaša djeca, koji je cilj života, odgovorite: akcija. Vi ćete reći tima i drugim koji Vam pristupe da je život jedna misija, jedna dužnost, jedan boj”.
              U našeg sveta bilo je čitavo vreme svesnog otpora prema nametnutom tuđincu. Pričaju za jednog starog muslimana u Sarajevu da je, miran i bez naročitog ogorčenja, dao gotovo parolu za borbu rečima: „Ne valja Švabo sve da zlati - a kamo li ovako!” Za vreme autonomne borbe, koju su krenuli u Bosni i Hercegovini najpre pravoslavni 1896. godine, a posle i muslimani 1899. godine, svet se brzo našao u redovima opozicije osećajući instinktivno da se tu ne radi samo za dobijanje crkvene i školske uredbe, nego da se u tom pokretu, punom inače ponekad i naivnih ali uvek dokumentovanih memoranduma, kazuje duboko nezadovoljstvo, prema celoj upravi. To se, u ostalom, videlo najbolje po tom, što pokret nije zastao i kad se došlo do nekog rešenja u traženoj uredbi, nego je sve više uzimao maha. „O, Bože moj, veliki i silni i nedostižni”, molio se tada Petar Kočić u ime stotina hiljada svojih zemljaka, „daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom svoga Naroda i Zemlje svoje!” Kod omladine mesto tog stava očajnog naricanja došao je protest akcije. Kad je austriski prestolonaslednik, posle svršenih vojničkih manevara očito uperenih protiv Srbije, izabrao da se sa izazivanjem, licem na legendarni Vidov-dan, proveze kroz sarajevske ulice, u punom osećanju svoje snage i prkosa - planuli su osvetnički meci Gavrila Principa, da, ubijajući Franju Ferdinanda, pogode ceo režim bečke monarhije

 
• Copyright © 2009 - 2014 by "rodnikraj"     •
TOPlist
Copyright 2016. All rights reserved.
Návrat na obsah | Návrat do hlavní nabídky