Četvrti period - Rodnikraj

Traži
Přejít na obsah

Hlavní nabídka:

Četvrti period

Istorija > Istorija srbskog naroda

         Srpsku katastrofu iskoristili su prvi Mađari. Kralj Sigismund, koji je čitav život proveo u borbi i smelim podvizima, bio je više vitez avanturista nego državnik sa dalekim pogledom. On je bio kivan na kneza Lazara i kralja Tvrtka što su pomagali njegove hrvatske buntovnike i njegovog protivkandidata Ladislava Napuljskog, i, premda je, pred kosovsku bitku, bio pristao na sporazum sa Srbima i imao u Vuku Brankoviću pouzdanog pristalicu za prijateljsku politiku, on je ipak, sasvim neviteški, udario još u jesen 1389. god. na Lazarevu udovicu, razboritu kneginju Milicu. Kao da je išao na nekakav težak i slavan pohod on se sam stavio na čelo vojske. Prodro je duboko, sve do srca Šumadije, u Gružu, gde je osvojio gradove Borač i Čestin. Hvalio se čak potom, u jednoj povelji od 31. marta 1390, kako je te gradove u obezglavljenoj zemlji "pobednički" dobio. Kneginja Milica držala je jedno vreme, da se pred opasnostima koje joj prete neće moći ni održati sa decom u Srbiji, pa je za svaki slučaj zamolila Dubrovnik za utočište, koje su joj oni odobrili.

Bajazit, koji je brzo uspeo da se učvrsti na prestolu, nije više vojnički napadao na Srbiju i bio je voljan da s njom sklopi mir. Ljudima oko kneginje Milice, ogorčenim na Mađare, činilo se, da se s Turcima lakše nagoditi nego s njima i da je opasnost od Turaka manje neposredna. Između tadašnje Srbije i Turske postojalo je nekoliko hrišćanskih vazalnih državica, koje su Turci tolerisali i koje bi, ako primi sličan odnos, služile Srbiji ujedno i kao neka vrsta grudobrana. Prema Mađarskoj bila je Srbija prva na udaru i potpuno izložena. Karakteristično je za Srbiju da je, i pored te opasnosti, primila sporazum s Turcima. Za tu politiku nisu, istina, bili svi srpski državnici. Vuk Branković je bio pre za sporazum sa Mađarima.

Srbija je primila na sebe vazalske obaveze prema Turskoj. Priznala je vrhovnu vlast turskog emira, obećala mu davanje pomoćne vojske za slučaj ratovanja, obavezala se da srpski prinčevi Stevan i Vuk, dolaze na sultanov dvor i Milica je, uz to, morala dati i svoju najmlađu ćerku Oliveru u sultanov harem. Sem toga, u izvesne srpske gradove uđoše turske čete. Na Dunavu čak posedoše Turci, uz Srbe, dobro utvrđeni grad Golubac, da bi iz njega mogli neposrednije kontrolisati kretanja Mađara. S turskom pomoću Srbi su potpuno očistili zemlju od mađarskih četa i za izvesno vreme, što se kaže, dahnuli dušom. Kosovska katastrofa osećala se u zemlji. Strah od Turaka i njihove snage prodro je duboko i ljudi su primili novo stanje nešto zbog njih, a nešto i zbog velikih žrtava koje je podnela Lazareva porodica za spas zemlje. Kao Srbija primila je iste obaveze prema Bajazitu i Vizantija, koju nije zadesila tako teška nesreća, ali u kojoj je 1390. god. vođen građanski rat oko prestola.

Od moćnijih velikaša Srbije Lazareva vremena behu ostali na životu Vuk Branković i Đurađ Balšić. Vuk se, koliko znamo, nije slagao sa antimađarskom politikom ni pre ni posle Kosova, ali nemamo nikakva dokaza, da je ma šta preduzimao protiv svoje tašte, kneginje Milice. U opštoj potištenosti posle Kosova i posle stvaranja novog stanja sa Turcima on se nije osećao dovoljno siguran u svojoj kosovskoj oblasti i obratio se Dubrovčanima s molbom, da može u njihovom gradu skloniti svoje imanje i naći, u slučaju potrebe, i sklonište za sebe i svoju porodicu. Dubrovčani su prema njemu imali izuzetnih obzira zato, što se u Vukovoj oblasti nalazilo nekoliko važnih rudarskih mesta i što je preko Kosova vodio glavni put za njihove trgovačke karavane. S toga su mu 9. maja 1390. god. obećali sačuvati, kao depozit, njegovo blago i njega i porodicu mu "ako bi došlo do togai vrð m na, nja bogь a dai, t rь n " zmož gospodinь Vlkь drьžati z mlh srьpsk" , n" ga ižden" " gri ili T" rci ili tko ini." Mora da se Vuk bio nešto mnogo zamerio protivnicima, kad su Dubrovčani, svakako po njegovoj molbi, naglasili da ga neće dati ni onda, kad bi se to izričito tražilo od njihova grada, ili kad bi čak "došla nð koga sila na gradь naљь". U najgorem slučaju oni bi otpratili Vuka i njegovu prorodicu tamo gde bi on kazao. Pristajali su čak i na to, što inače nisu nikad nikom učinili ni pre ni posle toga, da Vuk na njihovom području podigne čak i pravoslavnu crkvu. U zimu 1391. Vuk je morao ustupiti Turcima najveći grad svoje oblasti, bogato Skoplje, u koje su Turci od 6. januara 1392. počeli uvoditi svoje ljude. Sem toga priznao je tursku vrhovnu vlast, pristao na plaćanje danka, i, kao kneginja Milica, morao je pustiti turske čete u svoje glavne gradove Zvečan, Novi Pazar, i u rudnik Gluhavicu. On sam veli, primajući obaveze da za Hilandar plaća danak Turcima, da se "priložio velikom gospodinu caru Bajazitu".

Za prvog turskog namesnika u Skoplju bi postavljen proslavljeni Muratov vojskovođa paša Jigit-beg ili Pašait, koji je sa Evrenos-begom vodio prethodnice turske vojske na Kosovo. On je na tom mestu ostao do 1413. god. i imao je moćna uticaja na razvoj događaja na Balkanu. U Skoplju je podigao neveliku džamiju, koja i danas postoji i nosi njegovo ime. Od njegova dolaska Skoplje ostaje stalno u turskim rukama. Iz njega su oni, kao iz vrlo važnog saobraćajnog središta, budno pratili sve događaje u Srbiji, Bugarskoj i Bosni, utičući na njih dosta često vojničkim zaletima i raznim porukama i pretnjama. Turski zamah osećao se na sve strane. Njihovu vrhovnu vlast priznavali su Bugari i Vlasi. U maju 1391. uzeli su i Solun. Držali su tako sve važnije strateške tačke Balkana i pokazivali jasno, da se na stečenim položajima ne misle zaustaviti.

Na carigradski presto došao je, 1391., posle smrti cara Jovana, car Manojlo, bivši namesnik solunski, koji se beše oženio Jelenom, ćerkom Konstantina Dejanovića. On je održavao veze sa svojim tastom, ali one nisu imale nikakva političkog značaja. Konstantin je bio turski vazal, najbliži na domaku, stalno pred očima Jedrena, i nije mogao apsolutno ništa preduzeti. Jedva je nešto više mogućnosti za slobodnije poteze imao i njegov zet, na koga su Turci stalno pazili.

Turci su prodirali i prema zapadu. Njihove čete zaletale su se i pre toga do Drine i Neretve, a posle i prema Zeti. Đurađ Stracimirović Balšić, pašenog Vuka Brankovića, tražio je na sve strane saveznike i pomoć. Obraćao se 1391. god. čak i papi Bonifaciju IX, imenujući rimsku crkvu kao svog naslednika, ako bi umro bez muškog potomstva. Nekim slučajem ili unapred spremljenom zamkom dopao je Đurađ iduće godine u tursko ropstvo i nije ga se mogao osloboditi sve dok nije predao sultanu svoje gradove Skadar i Drivast i pristanište Sv. Srđa. U ovo isto vreme postali su turski vazali i mnogi albanski plemići i dinasti. Drugi, zazirući od Turaka, ulazili su u veze sa Mlečanima i predavali njima svoje gradove. Tako su 1393. god. uradili braća Dukađani, predavši Mletačkoj Republici grad Lješ.

Hrišćanske državice na Balkanu bile su toliko oslabljene, da apsolutno nisu bile sposobne za ozbiljan otpor. Vizantija je bila presečena i carigradski gospodar jedva je imao pod svojom vlašću nekoliko srezova. Bugarska i Srbija behu skoro prebijene. Bosna, još dojuče država velikog obima, pala je posle Tvrtkove smrti na državu trećeg reda i povukla se ponovo u svoju pasivnu ulogu. Druge, još manje državice i oblasti, nisu imale skoro nikakva većeg političkog značaja. Ko je onda mogao da preuzme odbranu Balkana od Turaka? U obzir su mogle doći samo dve sile: Mletačka Republika i Mađarska. Mletačka Republika nije imala nikakve kopnene snage, a bez nje je svaka druga borba sa Turcima bila bezizgledna. Ostajala je, dakle, samo Mađarska. Kralj Sigismund je bio neustrašiv borac, i vrlo aktivan; ali, na nesreću, bio je zapleten na više strana, kretao više preduzeća, i s toga nije dospevao da nijedno dovrši potpuno i organizuje konačno. On je rano video opasnost od Turaka, koji su se već od 1390. god. javljali na njegovim granicama i preduzimao je dosta mera, ali u te mere nije uneo pravog sistema, niti ih je izvodio dosledno i postojano. Njegova je politika išla za tim, da preostale balkanske države veže za Ugarsku. Tako je živo nastojao da u Bosni povrati izgubljene pozicije i pokvari Tvrtkovo delo, a u Vlaškoj, Srbiji i Bugarskoj da silom ili milom utiče na njihove gospodare. On je verovao da je njegova snaga i sama dovoljna da suzbije Turke i s toga nije mnogo polagao da balkanske hrišćane većom predusretljivošću okupi oko sebe. Njegov postupak prema Srbiji i posle prema Bosni stekao mu je mnogo neprijatelja i već tada ljudi su na nekim stranama počeli premišljati da je za srpske interese celishodnije nagoditi se s Turcima nego ići s Mađarima.

U leto 1392. počeo je kralj Sigismund borbu protiv Turaka na srpskom zemljištu, ali bez srpske saradnje. Razbivši Turke kod Braničeva on je prodro sve do Ždrela na istoku, a povratio je Mačvu na zapadu. Emir Bajazit bio je zauzet borbama u Maloj Aziji i nije mogao na vreme sprečiti tu ofanzivu, a sami Srbi sa turskim posadama nisu bili za to dovoljni. Posle mađarskih uspeha on se odmah iduće godine rešio na odlučniju akciju na severnim granicama svoje države, da bi suzbio mađarski uticaj i mogućnost okupljanja severnih i severozapadnih balkanskih država oko Mađarske. Prvi napad upravio je protiv Bugarske, po svoj prilici s toga što je njen vladar počeo kakve veze sa Sigismundom. U julu 1393. palo je Trnovo i srušeno je južno Bugarsko Carstvo. Sam car Jovan Šišman bio je zarobljen i u ropstvu je i umro, a protiv ostalih Bugara, naročito boljara, Turci su preduzeli oštre i svirepe mere, hoteći da njihovim primerom zastraše druge. Dobar deo Bugara, naročito njihovih intelektualnih sveštenika, prebeglo je tada u Srbiju. Među njima su se nalazila i dva dobra pisca, Konstantin Kostenički, zvani Filozof, i Grigorije Camblak.

Kralj Sigismund nije preduzeo ništa ozbiljnije, da bi sprečio katastrofu Bugarske. U ovo vreme njegov je glavni interes bio posvećen Bosni. Tvrtka je tamo nasledio njegov sinovac Dabiša, čovek bez veće vrednosti i autoriteta. Od prvog dana i u susedstvu i u Bosni znalo se, da on nije dorastao teretu koji je primio i da će pod njim popustiti. Oprezni Dubrovčani, koji su pazili dobro na svaki svoj korak, odmah su stali raditi protiv njega i rešili su se čak, da, bez kraljeva znanja, počnu neposredne pregovore sa susednim vojvodama o ustupanju izvesnih delova bosanskog područja. Tako su već 15. aprila 1391., mesec dana posle Tvrtkove smrti, "dobili" od braće Sankovića, susedne vlastele, konavosku župu. Gde bi Sankovići tako nešto smeli učiniti za Tvrtkova života, i gde bi Dubrovčani smeli to primiti! Takav postupak, pod još svežim utiscima Tvrtkovih nastojanja, izazvao je u Bosni veliko nezadovoljstvo. Dve verne vojvode umrlog kralja, čuveni Vlatko Vuković i knez Pavle Radenović, upadoše krajem 1391. god. u oblast braće Sankovića, pa njih prognaše, a oblast im podeliše među sobom. Imali su sigurno za to i kraljev pristanak.

Samo ovaj slučaj nije ipak izmenio opšti proces u zemlji. Sankovići su radili brzo i nesmotreno, i u brzini su otišli suviše daleko. Ali, kraj slabog kralja izbili su drugi Sankovići, malo oprezniji, ali moćniji i sposobniji. Kao u Dušanovoj Srbiji, i u Bosni je pojedina vlastela držala u svom posedu vrlo prostrane oblasti. Oblast Radenovića hvatala je od Vrhbosne, preko Romanije, do Drine, a odatle, posle pobede nad Sankovićima, dopire do Konavlja. Vlatko Vuković imao je humsku oblast, koju će god. 1392. naslediti njegov sinovac Sandalj Hranić. Kraj između Cetine i Neretve držali su Radivojevići, od kojih je Đurađ postao zet Dabišin. Hrvoje Vukčić gospodario je u zapadnoj Bosni od Lašve do Vrbasa i do same Dinare. Prava kraljeva zemlja, u središnjoj Bosni, bila je stvarno manja od njihove; i kad na presto dođe čovek kao Dabiša, slab i neugledan, onda je sasvim prirodno, da ovi moćni gospodari postaju prave dinaste i da vode politiku često potpuno na svoju ruku i s obzirom prvenstveno na sebe. Posle Tvrtka kraljevi se održavaju ili tuđom pomoću ili tako, što lavriraju između pojedinih velikaša; čim se stvori savez ovih moćnih feudalaca protiv njih oni postaju potpuno onemogućeni. Rastrojavanje Bosne ide sublizu na isti način kao i u Srbiji, samo s tom razlikom što se kraljevska prividno centralna vlast održavala celo vreme do pada države pod Turke.

Dabišu su iz početka pomagale vojvode njegova strica. Kad su u zimu 1391/2. god. provalili Turci "naprasito" u Bosnu, Dabiša je uspeo da ih suzbije i razbije. Tom prilikom istakao se naročito vojvoda Hrvoje. Malo pre toga, u julu 1391., Hrvoje i njegov brat Vuk behu dobili od kralja Ladislava naziv hrvatsko-dalmatinskih banova. Tako je, od samog početka Dabišine vlade, skočio ugled i značaj porodice Hrvatinića u velikoj meri. Ban Vuk je i vršio u Dalmaciji bansku vlast i imao je lepih uspeha. Kraljev položaj pogoršao se tek od 1393. god., kad se protiv njega digao Sigismund. Posle onih uspeha protiv Turaka Sigismund je zatražio od Dabiše da obnovi dužne obaveze prema mađarskoj kruni, koje je Tvrtko bio prekinuo. Između njih su, izgleda, naročito posredovali sveštenički krugovi, jer je kao mesto za lične pregovore bilo izabrano Đakovo, gde se nalazilo sedište bosanskog biskupa. Do sastanka je došlo u julu 1393. Rezultat pregovora bio je ovaj: Dabiša je priznao kao vrhovnog kralja Bosne Sigismunda, a ovaj je pristao da Dabiša ostane na bosanskom prestolu dok je živ, ali da potom bosanska kruna pripada Sigismundu. Prema duhu tog sporazuma, Dabiša se odrekao daljeg pomaganja kraljevih protivnika u Dalmaciji i Hrvatskoj. U strahu od Turaka s jedne i od Sigismunda s druge strane, Dabiša se rešio za sporazum s Mađarima; u Đakovu bi drukčije, nehrišćansko rešenje, bilo, u ostalom, i nemoguće. Dabiša nije imao neposrednih naslednika da bi radio za njih, a nije imao ni dovoljno ličnog stava da od Sigismundovih zahteva spase bosansku krunu za nekog drugog člana dinastije. U tom ugovoru bilo je i još nešto što je pokazivalo kraljevu slabost. Sigismund je tražio da pored Dabiše sporazum prime i glavne bosanske vojvode, a od tih vojvoda zahtevao je obavezu da neće pomagati svom kralju, ako bi se on odmetnuo od Mađara, a i oni sami da neće dizati svog oružja protiv mađarske krune.

Opozicija protiv Đakovačkog Ugovora bila je velika. Svi su osetili da se njim ruši Tvrtkova politika i sve što je on postigao. Opoziciju je vodio, u glavnom, Ivaniš Horvat, koji se odmetnuo od kralja i u Omišu stvorio svoje glavno uporište. U leto 1394. došlo je do prave borbe. Braća Horvati morali su napustiti Omiš i Dalmaciju. Sklonili su se u severnu Bosnu, u tvrdi grad Dobor. Zbunjeni, gradovi Trogir i Split rešiše, da u svojim aktima ne spominju više ime nijednog kralja ne znajući ko će ostati stvarni gospodar. Obavešten o tom krenuo je kralj Sigismund lično u Bosnu, da kazni odmetnike i raščisti stvari. Braća Horvati ne smedoše dočekati mađarsku vojsku, nego pobegoše. Sigismund zauze tvrdi Dobor i dade ga razrušiti. Horvate je posle dobio izdajom u ruke, pa je Ivana dao svirepo kazniti. Iako je i Dabiša bio ustao protiv Horvata Sigismund je nalazio, da to nije bilo dovoljno energično i možda dovoljno iskreno. Dabiša je, uz to, nastavljao preko bana Vuka učvršćivanje bosanskog uticaja u Primorju. Ušao je bio u veze čak i sa Zadrom, a Lastovo je priznalo njegovu vlast. Sigismundu se sad učinilo da je došlo vreme jasnog obračuna. Bosna ima da se vrati u predtvrtkovski stav i granice i da se Dabiša odreče cele Hrvatske i Dalmacije. Ovaj je to i učinio. Ban Vuk pokušao je da se s vojskom odupre Mađarima, ali je bio potučen. Tako je tri godine posle Tvrtkove smrti njegovo delo bilo potpuno srušeno; od velike koncepcije jedne srpsko-hrvatske države ostalo je samo bosansko truplo, ali i ono okljaštreno i lišeno potpuno svake inicijative. Sam Dabiša, dugo bolešljiv, nije ostao dugo na vlasti. Umro je 7. septembra 1395. u Sutjesci.

Svršivši poslove u Bosni, Sigismund se vratio turskom pitanju. Emir Bajazit, pošto je pokorio južnu Bugarsku, umeša se i u vlaške odnose. Nezadovoljni vlaški boljari pozvaše Turke protiv svog gospodara Mirče i Bajazit im se odazva. Prognati Mirča priđe Sigismundu i ovaj pristade da ga pomaže i povrati na vlast, da ga ne bi Turci opasali i s te strane. Bajazit pođe lično u Vlašku, s velikom vojskom, da spreči njihove namere. U njegovoj vojsci nalazili su se i srpski vazali Stevan Lazarević, Konstantin Dejanović i kralj Marko, odnosno u narodu bolje poznati Kraljević Marko. Savremenik tih događaja, Konstantin Filozof, saopštava, kako je Marko nerado išao u tu borbu protiv hrišćana i kako je kazao Dejanoviću: "Govorim i molim Gospoda da bude pomoćnik hrišćanima, pa makar ja prvi da budem među mrtvima u toj borbi." Ta mu se želja ispunila. U borbi na Rovinama, 17. maja 1395., poginuli su i on i Dejanović. U narodnom predanju zapamtilo se, da je naš najpopularniji junak srpske narodne poezije završio život na Urvini planini, što je čista metateza od Rovina.

Ovo pričanje Konstantina Filozofa kazuje rečito, da se već tada kod naših ljudi razvilo osećanje da ne bi trebalo služiti turskom osvajaču protiv hrišćanskih drugova. Makar i ne bile one reči Markove sasvim autentične, u šta ne vidimo razloga da bi trebalo sumnjati, one su ipak veoma karakteristične. Konstantin Filozof je Bugarin, govori i piše o srpskim vođama u času kad Turci napadaju Vlahe. Ta hrišćanska solidarnost nije već sada čista sentimentalnost. Nikad veze među balkanskim hrišćanskim vođama i intelektualnim licima nisu bile sa više uzajamnog saosećanja kao tada, niti je lični promet bio neposredniji i življi. Grčki pisci sa više razumevanja i sa manje oholog stava pišu o drugim Balkancima; Vlasi potpuno primaju naše ljude i našu kulturu; a Bugari u Srbiji gledaju s ljubavlju svoju novu otadžbinu. Konstantin i Camblak ne bi o nama mogli pisati drukčije nego da su rođeni Srbi. To se održava i u politici. Stav Mađara prema Srbiji bio je sve pre nego stav koji bi ulivao poverenje, pa ako su izvesni Srbi ipak tražili veza s njima i u njima gledali buduće saveznike to je dolazilo prvenstveno iz te solidarnosti. U Turcima se gledao i neprijatelj države i neprijatelj vere, "Agarjanin", "vrag bezakoni i mrski", "bezbožni Izmailit", "zmaj i supostat božanstvenih crkava", kako govore savremeni pisci. Možda bi bilo politički mudrije ne izazivati njihov gnev, nego se pomiriti sa stvorenim stanjem i vršiti primljene obaveze, kao što su i činili tadašnji naši dinasti, i kao što su i tad i kasnije preporučivali mnogi državnici. Bujica turska bila je toliko snažna da joj se moglo teško odoleti. Ali, narodni instikt bio je protiv toga. On je, u tradiciji svoje slobodoljubivosti, tražio borbu i u borbi naslon i na ostale hrišćanske sapatnike. Osećajući to, Konstantin Filozof je, pišući biografiju Stevana Lazarevića i pominjući učestvovanje na strani Turaka njegovo i njegovih savremenika, smatrao za potrebno da naročito naglasi kako se to moralo činiti "ne sa voljom, nego po nuždi."

Narodni epski pevači stvorili su od Kraljevića Marka najpopularniju ličnost. O njemu pevaju svi Južni Sloveni, ali Srbi ponajviše. I to sa mnogo simpatija i čak oduševljenja. Zašto je baš on, sa dalekog juga, stekao toliki glas, nije danas lako odgovoriti sa sigurnošću. O njegovom životu i njegovoj vladavini od 1371-1395. god. ne znamo skoro ništa. Očuvano nam je samo nekoliko komada njegova novca i nekoliko zapisa iz njegova vremena. Znamo da u braku nije bio mnogo zadovoljan i da je svoju ženu Jelenu, kćer barskog gospodara Hlapena, vraćao ocu i uzimao natrag. U njegovoj prestonici Prilepu, u Arhanđelovoj crkvi, očuvana je njegova freska, koja ga pretstavlja kao lepa čoveka, s dugom tamnosmeđom bradom u krutom vladarskom stavu, s krunom na glavi, neobična za onu sliku kakvu smo u mašti stvorili o njemu na osnovu narodnih pesama. Sem njegove zadužbine u Prilepu očuvan je sve do danas, sa lepim freskama, i njegov manastir blizu sela Sušice kod Skoplja. Posle očeve pogibije na nj su se digli mnogi susedi i oteli su mu dobar deo nasleđa. Balšići su mu uzeli Prizren i Kostur, a Vuk Branković Skoplje. Šta je moglo doprineti da baš on postane naš nacionalni junak, sa svima našim manama i vrlinama? Kaže se, da je imao dobre dvorske guslare. Možda. Ali guslara, verovatno dobrih i darovitih, imala je i druga naša vlastela, pa ipak nije stekla takvu slavu. Od njegovih pravih, istoriskih, savremenika, kao što behu Konstantin Dejanović, Đurađ Balšić, Vuk Branković, Stevan Musić, Vlatko Vuković i toliki drugi, jedva je, sa jednom-dve pesme, pomenut i opevan poneki od njih, a mnogi su drugi potonuli u potpun zaborav. O Marku se, međutim, pevalo i docnije; za njegovo ime vezani su mnogi motivi i historiski, i legendarni, i čisto pričalački; njemu su pripisivana i dela drugih junaka. Tu i toliku popularnost stekao je Marko, po našem mišljenju, na taj način, što je u ono teško i pometeno doba od pojave Turaka i sloma naše carevine na jugu, kao dobar junak i vitez, čistio zemlju od nasilja i štitio narod od zulumćara i svojoj zemlji uštedeo mnoge nevolje. Mnoge narodne pesme baš ga naročito slave u tom pogledu. Ali ni njemu nije narod uštedeo prekor da je bio "turski udvorica", kako mu je priznavao mnoge zasluge. A kao tešku očevu kletvu, koja ga je, po narodnom verovanju, i stigla, pevač je za nj kazao:



Ti nemao groba ni poroda,
I da bi ti duša ne ispala
Dok turskoga cara ne dvorio!

Markovoj braći, Andrijašu i Dmitru, Bajazit nije dao da naslede njegovu oblast. Ne znamo zašto je tako postupio; t. j. da li je odluka bila načelna, da ne daje oblasti nego samo neposrednim naslednicima, ili su mu se bili zamerili bilo sam Marko ili njegov braća. Markova oblast, kao i zemlje Konstantina Dejanovića, postadoše čisto tursko područje. Dubrovčani su zabeležili, da su Andreja i Dmitar došli u njihov grad "in grandissima et extrema poverta" i da su njihovim posredovanjem "našli hleba u Mađarskoj". Upada u oči, da se nisu obratili Bosancima, kad Stevanu Lazareviću nisu hteli ili nisu smeli da odu. Narodno predanje inače pominje Andriju u vezi sa Sarajevom i Bosnom. Dimitrije se pominje u službi kralja Sigismunda sve do 1407. god. Bio je postao župan Zarandske županije i kastelan grada Vilagoša.

Turci su, pomagani od srpskih odeljenja, upadali 1395. i 1396. god. ne samo u Vlašku, nego i u tamišku i krašovsku županiju, gde su harali i palili. Kralju Sigismundu postalo je jasno, da mora preduzeti nešto krupnije, da bi odagnao neprijatelja iz neposredne blizine mađarskih granica. Usred tih njegovih briga i planova stiže mu vest o smrti kralja Dabiše. On je odmah krenuo u Srem, da bi iskoristio svoje pravo stečeno Đakovačkim Ugovorom. Ali izgleda da sa sobom nije vodio veće vojske. Među bosanskim velikašima bi donesena odluka, da se na presto popne kraljeva udovica Jelena, makar privremeno, da bi se samo izbegao dolazak Mađara. Sigismund je nalazio, da proglašenje Dabišine udovice ne krnji njegovo pravo, pošto je ona žena, a njena funkcija verovatno privremena. Sem toga, on je i suviše bio zauzet planovima protiv Turaka, da bi u ovaj mah tom pitanju, koje ga nije pogađalo otvoreno, pridavao veći značaj. Tako je bosansko pitanje bilo obrađeno, a Jelena, kao prva žena prava vladarka u našim zemljama, ostade na prestolu. Zavedeni od V. Klajića izvesni naši historičari zvali su Kraljicu Jelenu pogrešno još i Gruba. Da Jelena i Gruba nisu isto lice vidi se jasno iz pisma kraljice Grube, pisanog 1399. god., u kom, među ostalim, govori i to, kako je zdravo "dokoli namь e zdravo gospodinь kralь".

Kralj Sigismund je osećao, da bi protiv velike turske sile, koja je na bojištima operisala sa dotle neobično brojnim borbenim masama, trebalo krenuti isto tako impozantnu hrišćansku snagu. On je s toga radio na tom, da se, u tradiciji prošlih borbi, organizuje pravi krstaški pohod protiv Turaka, koji bi ih prosto, u snažnom zaletu, proterao iz Evrope, jer Bajazit je bio energičan i nezaustavljiv. Kad su mađarski poslanici, pričalo se, protestvovali kod njega, što je Turska, bez prava, uništila Bugarsku, on im je, u svom šatoru, pokazao na gomile oružja i odgovorio im, da on svoje pravo osniva na tom. Odziv na kraljeve pozive nije bio mali. Sin burgundskog vojvode Filipa Smelog, Žan de Never, dovede oko 6.000 ratnika. Pohodu se, uz njih i Mađare pridružilo i nešto Nemaca, Poljaka i čak Engleza. Poneseni oduševljenjem, a bez dovoljnog iskustva u borbi s Turcima, ovi ratnici su izgledali sami sebi neodoljivi i govorili su o tom da gone Turke ne samo do Bosfora, nego i da idu čak do Jerusalima. Vojska je pošla u Bugarsku, Dunavom. Jedna savremena nemačka pesma Petra iz Geca kazuje, da se ekspedicija, prolazeći pored srpskog zemljišta i stupajući u putu na nj, osećala kao u neprijateljskoj zemlji, jer ih Srbi, očevidno, prema naredbi, a i zbog njihove nedisciplinovanosti i pljačke, nisu predusretali prijateljski. U Vidinu krstašima se predao car Stracimir, koji je držao u svojoj vlasti severozapadnu Bugarsku, a u Bugarskoj im se pridružio i vlaški vojvoda Mirča. Bajazit je pošao u susret toj opasnoj ordiji, praćen od svojih vazala, među kojima se nalazio i Stevan Lazarević. Kod Nikopolja, 25. septembra 1396., došlo je do strahovite borbe. Učesnik u borbi, Hans Šiltberger, u svojoj vrlo zanimljivoj hronici, izrečno kazuje, da je Bajazitu, u odlučni čas, kad je već pomišljao na povlačenje, priskočio u pomoć Stevan jurnuvši pravo tamo, gde se nalazila Sigismundova zastava. On je rastrojio Mađare i naterao ih u beg. Vlasi, videći obrt sreće, napustiše bojno polje. Sam kralj Sigismund spasao se na jednoj lađi i otplovio niz Dunav, gde ga je prihvatila mletačka flota. Poraz krstaša bio je potpun i Šilteberger donosi o njemu jezive scene.

Bajazit je, koristeći se pobedom, srušio ovog puta i severno Bugarsko Carstvo, a bugarskog je cara zarobio i poslao u Aziju. Potom je goneći slabe ostatke brodolomnika prešao u Ugarsku i dopro sve do Štajerske pleneći i pustošeći. Ovaj poraz Mađara povukao je za sobom i pad Vuka Brankovića, koji je, po svoj prilici, bio ušao u neke veze s njima. Predosećajući moguću katastrofu Vuk je sklonio 1395/6. god. u Dubrovnik svoje pokretno imanje, koje je iznosilo 1880 litara "fina srebra" i 15 litara zlatnih predmeta. Posle nikopoljske bitke Bajazit je, kao nagradu Stevanu za ogromnu ulogu u toj borbi, ustupio veći deo Vukove oblasti, od Dečana do Prištine, a Vukovoj udovici i deci ostavio je samo severni deo Kosova, od Trepče i Mitrovice do Vučitrna. Sam Vuk morao je da ide iz Srbije. Umro je 6. oktobra 1398., po svoj prilici u Svetoj Gori, gde je jedan njegov brat, Roman odavno živeo kao hilandarski monah. Sam Vuk bio je ktitor Hilandara, s bratom Romanom i Grgurom, još od 1365. god. To što je Bajazit dao Stevanu baš Vukove zemlje i što ih je ovaj primio još ne bi moralo značiti, da su između ove dvojice to vreme vladali rđavi odnosi, ali taj momenat daje i izvesne verovatnoće za to.

Za to vreme kralj Sigismund pravio je veliki zaobilazni put Crnim, Belim, Egejskim, Sredozemnim i Jadranskim Morem, da bi se vratio u svoju obezglavljenu kraljevinu. Preko Vlaške nije smeo da se vraća, jer je i ono malo krstaša, što se spaslo na levu obalu Dunava, bilo opljačkano i mučeno. Tek u decembru stigo je u Dubrovnik i odatle razaslao glasnike u Đakovo, Budim, Rudnik i Novo Brdo, da dobije vesti o opštem položaju. One nisu bile nimalo povoljne za nj.

Verujući da ga je ovaj poraz slomio, njegovi protivnici behu digli glave i radili su, da mu ospore presto. U toliko više, što je 1395. god. bila umrla kraljica Marija, sa kojom je on u stvari došao do prava na mađarsku krunu. I ovog puta velik deo opozicionara nalazio se u Hrvatskoj. Živu agitaciju bio je razvio ponovo i sam Ladislav Napuljski. Da bi unapred privoleo Turke da mu ne prave smetnje on je tražio sporazum sa Bajazitom i ponudio mu se za zeta. Sigismund je ustao odmah svom snagom protiv buntovnika i neprijatelja prikazujući sebe, za razliku od njih, kao zatočnika hrišćanstva. Na saboru u Križevcima, u februaru 1397., on je odneo pobedu davši prosto saseći glavne vođe otpora.

Mađarski i Sigismundov poraz osetio se i u Bosni. Pored žene kraljice, koja je dobila presto zahvaljujući savezu velike gospode u zemlji i jednoj mutnoj političkoj situaciji, pojedini velikaši su, po sili prilika, sve više uzimali maha. Kraljica Jelena imala je još manje svoje lične volje i autoriteta, nego njen muž Dabiša. To se vidi jasno po postupcima izvesne vlastele. Sandalj Hranić, od 1396. god. zet Vuka Vukčića, tražio je za sebe od Dubrovnika svetodimitarski "dohodak", koji se inače davao po pravilu vladarima; porodica Nikolića iz Popova, s knezom Grgurom na čelu, postavlja samostalno nove carine, koje naročito teško pogađaju dubrovačku trgovinu; Hrvoje Vukčić ima toliku moć, da njegove reči sluša sva kraljevina. Kad je stigao u decembru 1396. u Dubrovnik Sigismund se svakako raspitivao i o prilikama u Bosni. Mislim, da je tom prilikom priznao Jeleninu vlast. Tako bar tumačim ono dubrovačko čestitanje kraljici od 27. decembra te godine na "vьskrð šεnh kralnεvьstva ti," koje inače ne bi bilo jasno. Na taj način Sigismund je, možda, mislio zadovoljiti Bosnu, bez većih obaveza, i ne stvarati nove neprijatelje, kad već nije mogao izvršiti svoje pravo.

Međutim, Bosna se baš sad pomutila. Dok je postojala opasnost od kralja Sigismunda i Đakovačkog Ugovora ljudi se behu nagodili da istaknu na presto Dabišinu udovicu i da je pomažu; ali sad, kad je ta opasnost prošla, javiše se nova shvatanja. Jedna stranka u zemlji mislila je, da treba iskoristiti nevolju Sigismundovu i postaviti u Bosni novog kralja, pa tako izigrati Đakovački Ugovor i staviti Mađare pred svršen čin. Po pričanju M. Orbinija, kao muški kandidat na presto javio se Tvrtko III, nezakoniti sin kralja Tvrtka. Kraljičinu stranu držali su ponajviše njeni srodnici, neretvanska vlastela Radivojevići i popovski Nikolići, koje su i ona i Dabiša pomagali na sve načine. Tvrtko se istakao kao kandidat na presto krajem proleća 1397. U Dubrovniku se 12. juna rešavalo, da se uputi poslanstvo ,ad regem Bosne’. Protiv Tvrtka javio se naskoro novi kandidat, Ostoja zvan Hristić, verovatno član dinastije po ženskoj ili nekoj sporednoj liniji, jer ga stari Dubrovčani ubrajaju u Kotromaniće. Orbini priča, da se Ostoja obratio za pomoć Turcima. Tačno je, da se već krajem 1397. god. znalo, da se na Bosnu sprema turska vojska. Dubrovačka vlada odgovorila je 23. decembra majci Đurđa Radivojevića, da se može skloniti u Ston ili u sam Dubrovnik "gde joj je veća sigurnost ili bolji smeštaj".

Turska vojska, u kojoj su se nalazili Bajazitovi sinovi i kojima se sa svojim četama pridružio i Stevan Lazarević, upala je u Bosnu već januara meseca. Konstantin Filozof priča, da je vojska bila mnogobrojna, ali da je nastradala u Bosni od preoštre zime i neobično velikog snega. I posle njenog povlačenja Ostoja je ipak ne samo mogao da se održi, nego da do malo vremena ostane i kao pobednik. U drugoj polovini marta 1398. porodice kraljičinih pristalica tražile su, da se spasavaju na dubrovačkom tlu; a stari neprijatelj Dabišin i dugogodišnji zatočenik Radič Sanković dobija slobodu, i humsku oblast, i ističe se kao privrženik Ostojin. Trvenja su trajala cele prve polovine 1398. god., a onda se položaj raščistio u Ostojinu korist, posle njegovih pobeda u Humu. Dubrovačka Republika rešavala je 10. i 11. juna da mu pošalju poslanike, koji će ga pozdraviti u njeno ime i predati mu poklon u vrednosti od 500 dukata.

Radi neuspeha turske vojske u Bosni bio je opadnut kod Bajazita Stevan Lazarević kao jedan od glavnih krivaca. Bio je osumnjičen da je potajno održavao veze sa Mađarima i na neki način izdao Turke. Da ga ublaži Stevan mu posla svoju majku Milicu, koja beše primila monaški čin i postala sestra Evgenija, i umnu monahinju Jefimiju. To je prva naša diplomatska misija, koju su vodile žene, ali žene izuzetnih sposobnosti. Verovatno posredstvom sultanije Olivere, za koju se beleži da je imala velik uticaj na emira, one su bile srdačno primljene i uspele su da opravdaju Stevana. Na polasku izmolile su od njega i prenele u Srbiju mošti Sv. Petke, koje su Turci bili odneli iz Vidina. Opis tog prenosa, sa lepom pohvalom pokosovskoj Srbiji, ostavio nam je Grigorije Camblak.

U svima našim oblastima ovo je bilo doba velikih meteža i ličnih sukoba. I pred najočiglednijom opasnošću ljudi nisu mogli, često puta, da vide opšte i krupno pred ličnim i lokalnim. Tako je, na primer, pored drugih patila i Zeta i od unutrašnjih i od spoljašnjih neprijatelja. Protiv Balšića počelo se tamo sve više jačati bratstvo Crnojevića. Jedan od članova te kuće iz katunskog kraja, Radič Crnojević, koji beše ugrabio grbaljsku župu, došao je u otvoren sukob s Đurom Balšićem, pa je svoje odmetništvo platio i glavom (25. aprila 1396. god.). Đura je bio iskoristio tursku zauzetost na drugim stranama, pa je uspeo povratiti tokom 1395. god. severno arbanaško primorje. Ali nije imao vere da će ga moći i održati. S toga se rešio ustupiti Mlecima ista ona mesta, koja je ranije bio predao Turcima i uza njih onaj pojas primorja od Skadarskog Jezera do mora. Za to je dobio godišnju penziju od 1.000 dukata i članstvo u mletačkom Velikom Veću; mletački građanin postao je godinu dana ranije. Vrlo je karakteristično za tadašnje prilike, da se Mletačka Republika izvesno vreme ustezala da uđe u pregovore u toj stvari i da je protiv Đurđeve ponude postojala u gradu dosta jaka opozicija. Ljudi su tamo uviđali, da se dobitkom novih gradova primaju i nove, i ne male, i ne opasne obaveze, i zazirali su od njih. Tako su, na pr., 14. januara 1395. odbili da prime pod svoju vlast Kotor, koji im se beše sam ponudio. U Đurđevoj vlasti ostali su Bar i Ulcinj i cela oblast zvana Zabojana.

Čim je sredio prilike u Ugarskoj kralj Sigismund je obratio pažnju i na balkanska pitanja. Obrt u Bosni nije mu mogao biti nimalo povoljan. Nije trebalo mnogo mudrosti pa da se vidi, kako je on bio stvarno uperen protiv njega. Kao glavnog vinovnika smatrao je Hrvoju, starog prijatelja i pristalicu napuljske kuće, i optuživao ga je kao buntovnika i saveznika Turaka. Početkom marta 1398. kralj je krenuo u Slavoniju, da se nađe na granici, ako bi Turci pokušali da je pređu, i da, u isto vreme, utiče i na tok stvari u Bosni. Ali sve do leta nije preduzeo niša ozbiljnije da spreči pad kraljice Jelene i Ostojinu, a u stvari Hrvojevu pobedu. Tek jula meseca, prikupivši više vojske, krenuo je dolinom Vrbasa u Hrvojevu oblast. Kod vrbaškog grada (blizu Banje Luke) naišao je, međutim, na jak otpor, pa je, videvši da operacije neće ići dovoljno brzo, napustio borbu i već u avgustu počeo povlačenje. Hrvoje, kao pobednik, pošao je za njim i uspeo da osvoji celu dubičku župu. Bojeći se, da Mađari ne preduzmu kakav novi pohod Bosanci su bili vrlo budni; sam kralj Ostoja, sa cvetom svoje vlastele, nalazio se još u zimu 1398/9. na severnoj granici, u oblasti Usore. Istrošivši se u ovim borbama za presto i protiv Mađara, ostavši dužan čak i svojim najamnicima, što je moglo biti vrlo opasno, Ostoja se rešio, da ispuni staru želju Dubrovčana i da im proda uski pojas zemljišta od Kurila do Stona. Zalagao se za to Hrvoje, a naknadno je pristao i raniji vlasnik tih krajeva, Radič Sanković. U povelji od 15. januara 1399., kojom im je ustupio to zemljište, Ostoja kazuje da je došao na presto svojih progonitelja videći zemlju "da nema svog pastira", a da prema Dubrovčanima ima obzira zbog njihove nelicemerne ljubavi. Posle svojih uspeha kralj je otišao u Mileševo, gde se oko 20. aprila krunisao, a potom se, u jesen, rastavio sa ženom. Znamo sasvim pouzdano, da je Ostoja nastavio svoje veze sa Turcima i posle učvršćivanja na prestolu i da su turski pregovarači dolazili na njegov i Hrvojev dvor. Od kralja Sigismunda, koji mu je ostao neprijatelj, nije morao u ovaj mah mnogo zazirati, jer je bio i suviše zauzet umirivanjem ogorčene opozicije u vlastitoj zemlji, koja je išla čak dotle, da ga je 1401. god. držala punih šest meseci u pravom zatočenju.

Za vreme ovih nereda u Mađarskoj naročito je digao glavu vojvoda Hrvoje, koji je u stvari bio neka vrsta Ostojina savladara. Kralj je prema njemu imao i mnogo obaveza i mnogo obzira. Hoteći da ga i vidno nagradi Ostoja mu je 1400. god. dao Livno sa celom župom, tako, da je Hrvoje postao gospodar skoro cele zapadne Bosne od Dubice do Dinare. Na njegovo navaljivanje priznao je iduće godine Zadar vrhovnu vlast Ladislava Napuljskog; krajem 1401. god. pao je u ruke Hrvojeva šuraka, kneza Ivana Nelipića, tvrdi Klis; a u maju 1402. potvrdio je Hrvoje, u ime Ladislava i Ostoje, ranije povlastice Šibeniku, koji dođe posredno pod bosansku vlast. Bilo je, prema tome, puno izgleda, da će Ostoja sa Hrvojem moći vaspostaviti Tvrtkovu politiku u Primorju i dići ponovo raniji ugled Bosne. Da se u tom pogledu nisu ustručavali ni od upotrebe sile pokazuje jasno slučaj Splita, kome su zadali osetnih udaraca zato što je uporno odbijao da ih prizna, pa se, iz ogorčenja, nudio sam Republici Sv. Marka. S tim u vezi došlo je do velike zategnutosti i sa Dubrovnikom, koji nije hteo da stavi na raspoloženje svoju flotu protiv Splita, i koji je, kao i za vreme Tvrtkovo, čuvao vernost prema mađarskoj kruni. Hrvatski ban Mirko Bubek iskoristio je Hrvojevo bavljenje u primorskim krajevima, pa je nenadnim upadom 1402. god. povratio dubičku župu i tim ogorčio Hrvoja u još većoj meri.

I Ladislav Napuljski rešio se, najzad, da iskoristi mađarske međusobice i da se pojavi na zemljištu Ugarske, kako bi dao više poleta i energije svojim pristalicama i ličnim zalaganjem pojačao svoje pravo. Sredinom avgusta 1402. stigla je napuljska flota na dalmatinsku obalu, a s njom i Ladislavov namesnik za Ugarsku, Alojz Andemarisko de Mareski. Kao polazna tačka izabran je Zadar. Udružene Hrvojeva vojska i napuljske čete, sa nešto Zadrana, napali su grad Vranu, koji im se predade, pa potom osvojiše i neka druga mesta, i na kraju i sam Split. Od svih dalmatinskih gradova ostade uporan samo tvrdi Skradin. Uz Ladislava, po papinoj želji, pristade najveći deo mađarskog sveštenstva, i u januaru 1403., na saboru u Velikom Varadinu, on bi izabran za kralja. Uz nj pristade i cela Hrvatska. Posle tolikog uspeha bilo je prirodno, da se najposle pojavi i on sam i pokuša stvarno uzeti i vršiti vlast. Stigao je, doista, 19. jula 1403., u Zadar, praćen flotom i sjajnom svitom. Tu ga je dočekao Hrvoje, ali ne i Kralj Ostoja, iako se to očekivalo. U Zadru se Ladislav i krunisao, ali bez krune Sv. Stevana i svih propisanih formalnosti, zbog čega su njegovi protivnici osporavali zakonitost toga akta. Iz Primorja Ladislav, kome je oskudevala hrabrost i energija, nije smeo da krene u samu Ugarsku, i da se stavi na čelo svoje stranke, pa je, usled toga, sve ovo što je dotle postignuto ostalo polovno i ubrzo izgubilo pravi značaj.

Za ovo vreme Kralj Ostoja je počeo rat s Dubrovnikom. On je prema tom gradu išao dalje od kralja Tvrtka i tražio je bezuslovno, da se Republika odrekne Sigismunda i prizna njegovu vrhovnu vlast. Uzaludne su bile sve molbe Dubrovčana, Ostoja se nije dao odgovoriti. Njegova vojska, pod vođstvom vojvode Radiča Sankovića, ušla je 18. juna u nedavno ustupljene oblasti, kao za opomenu u prvi mah. Dubrovačka politika prema Bosni bila je odavno određena i dosledna. Protektorat tako bliskog, a daleko moćnijeg suseda lako bi se mogao pretvoriti u pritisak i ugroziti njihovu slobodu. Dubrovački hroničar J. Rastić, na osnovu pouzdanih vesti, saopštava, da je Dubrovnik nudio 500 dukata godišnje dok je živ, da bi ga ostavio na miru. Ako mu je bilo stalo do izvesnih prihoda kralj ih je, dakle, mogao dobiti i bez rata, ali se u Republici nije htelo da se tom odnosu dade karakter vazalstva. Kad nije popustio posle prve opomene, Dubrovnik je, po kraljevoj naredbi, bio napadnut i u starim granicama. Bosanskom napadaju pridružio se i napadaj napuljske flote. Hrvojevi saveti, da Dubrovnik primi Ladislava, nisu bili poslušani i on mu s toga, iako je to hteo, nije u taj mah mogao pomoći.

Kad je kralj Sigismund, spreman na sve, energično pregao da povrati izgubljene položaje i kad mu njegova odvažnost i aktivnost omogućiše dosta brze uspehe, uplaši se kralj Ladislav ozbiljno i u jesen 1403. ode natrag u Italiju. Pre odlaska, oko 20. oktobra, imenovao je Hrvoja za svog glavnog namesnika u Ugarskoj, Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni. U isto vreme poklonio mu je, kao samostalno područje, ostrva Brač, Hvar i Korčulu sa gradom Splitom i uz to titulu hercega, odnosno duke (dux, duca). "Herceštvom spljetskim postaje on za pravo samostalan vladalac s određenim teritorijem" i kao takav kuje svoj novac, drži svoju vojsku i uređuje svoj dvor. Otada su njegove prestonice grad Split, u kome se do naših dana očuvala njegova Kula, i u Bosni jajački grad, nad izvanredno živopisnim padom Plive. Ime gradu Jajcu dao je Hrvoje po talijanskom nazivu ,uovo’ jednog grada kralja Ladislava. Hrvoje se u ovo vreme nalazio na vrhuncu svoje moći i držao je pod sobom oblast koja je u stvari bila jedna prava mala kraljevina.

I u Srbiji beše pokušala izvesna vlastela, da iskoristi vladu žene, kneginje Milice, i mladost Stevana Lazarevića, da bi ojačala svoju vlast. Kao i njihovi bosanski drugovi i oni su tražili potpore delom kod Turaka, a delom kod Mađara. Glavna lica behu rudnički vojvoda Nikola Zojić i Novak Belocrković. Oni su bili uputili jednog svog čoveka u Jedrene, da se preporuče Turcima i dobiju njihov pristanak za svoje planove, koji nisu bili ograničeni samo na uže proširenje vlasti. Na turskom dvoru nisu našli željenog odziva; šta više s te je strane cela stvar bila dostavljena Stevanu. Stevan je učinio brz i odlučan proces. Belocrković bi odmah pogubljen, a Zojić se, posle otpora u gradu Ostrovici, predao i onda, s celom porodicom, bio oteran u manastir. Sudbina Vuka Brankovića i ova dva primera bili su dovoljni da za izvesno vreme umire ljude i zemlji vrate toliko potrebni mir. U toliko više, što su jasno pokazali kako Stevan dobro stoji kod Bajazita. On je, doista, sultanovu pažnju i zaslužio vršeći kletveničku dužnost besprekorno i na bojnim poljima i inače. Nemamo nikakva podatka u tom da se on ma u kojoj prilici kolebao. Konstantin Filozof naročito podvlači prijateljski odnos Bajazitov prema Stevanu, čak i neku vrstu nežnosti. Govorio mu je, kaže se, da ga uzima "kao sina starijeg i ljubljenog" i da je to objavio "pred svima, mojima i istočnima". Emir je davao Stevanu i pouke o državnoj politici za Srbiju. S Mađarima ne treba nikako da radi, jer ko je god s njima ulazio u veze propao je kao i bugarski carevi. Treba ići s Turcima, koji su gospodari situacije. "Ako mi ne krenemo na druge, drugi na nas neće poći", govorio je Bajazit sa samouverenjem. Snaga države je u vojsci, i nju treba dobro paziti. Da bi se moglo upravljati kako treba valja skršiti moć vlastele. Emir je bio autokrata, a video je uz to jasno od kakve je štete za balkanske narode bila velika moć i volja i ambicije pojedine vlastele. S toga je i Stevanu preporučivao, kako bi se danas reklo, autoritativni sistem. On mu je čak izrečno rekao, da to učini još dok je on živ, da mu može po potrebi biti od pomoći. Mesto stare vlastele, s dubljim korenom i većim prohtevima, neka stvara novu, skorojevićku, vezanu za vladara i zavisnu od njega. Konstantin, skoro da čovek ne poveruje, kazuje još i to, kako je emir napominjao Stevanu i to, da će posle njegove smrti nastati raspre oko prestola između njegovih naslednika, pa da te raspre Stevan može iskoristiti za jačanje Srbije u svakom pravcu.

Bajazit je završio život i vlast pre nego se nadao. U Maloj Aziji, gde su Turci 1390. god. uzeli i poslednji vizantiski posed, beše izbio opasan neprijatelj. Potomak Džingis-Kana, grandioznog mongolskog osvajača, vladar Tatara, Timur-Kan beše u svom stalnom napredovanju dopro do turskih poseda u Aziji i ugrozio ih. Pošto je osvojio Perziju i vršio upade u Indiju bilo je sasvim prirodno, da se neće zaustaviti ni na turskoj granici. U toliko pre što su svi turski protivnici tamo tražili zaštite kod njega. Već je 1400. god. došlo do prvih borbi, u kojima su Tatari ostali pobednici. Taj uspeh učinio je, da s Tatarima počeše tražiti bliže veze čak i neki evropski vladari, kao vizantiski car i francuski kralj Karlo VI. Bajazit se 1402. god. rešio, da protiv Tatara krene on lično. S njim je, po dužnosti, pošao i Stevan Lazarević s bratom Vukom i dva Brankovića, Grgur i Đurađ. Kod Ankare, 28. jula 1402., borba je rešena u tatarsku korist. Istočni izvori pominju jak napadaj teške srpske konjice protiv lako oružanih tatarskih pešaka i početni uspeh koji je ona postigla. Poraz je došao zbog izdaje jednog dela Seldžuka, koja je zbunila Bajazitovu vojsku. Bajazit je bio zarobljen i u ropstvu je i umro, 8. marta 1403. Stevan je vršio tri juriša da ga spase, ali uzalud. Srpska vojska mogla je potom da se povuče bez težih gubitaka. Od znatnijih lica bio je zarobljen samo Grgur Branković, ali je posle bio pošten za skup otkup.

Kao nekad čuveni Ksenofontovi drugovi, srpska vojska je, boreći se, došla do bosforske obale. Tu su se prevezli na evropsku stranu. Kad su stigli u Carigrad car Jovan i prestonička publika dočekali su ih sa pažnjom. Stari car Manojlo beše, međutim, otišao na zapad da pregovara o savezu hrišćana protiv turske opasnosti i o ceni za taj savez. U taj savez Vizantija je želela da uvede i Srbiju kao još uvek najvažniju hrišćansku državu na Balkanu. S toga mu je car Jovan, da bi pridobio Stevana, dao titulu despota, prvi čin iza carskog, i ponudio mu je za ženu svoju svastiku, kćer mitilenskog gospodara, Franćeska Gatiluzija. Stevan se tad na Mitileni verio, a svadba je svršena tek tri godine docnije.

Od sinova emira Bajazita beše se iz ankarske bitke spasao samo jedan, Sulejman, koji nije nimalo mario sa Stevanom, ne znamo tačno iz kojih uzroka. Zna se samo, da je Stevan, još u Carigradu, dobio neke dostave, kako njegov sestrić Đurađ Branković namerava da, pomoću Sulejmanovom, prisvoji neke njegove zemlje. Biće, po svoj prilici, da je Đurađ, uhvatio neke veze sa Bajazitovim naslednikom; da je hteo da povrati bar očevu vlast; i da je, smatrajući i Stevana kao krivca za očevu sudbinu, i inače kao protivnika, govorio i radio protiv njega. Energičan, Stevan je dao zatvoriti Đurđa u Carigradu, ali se ovaj brzo oslobodio i odmah otišao novom emiru. Turci su bili kivni na Srbe verovatno sa izvesnom sumnjom da se nisu dovoljno borili na njihovoj strani, pa su svoje neraspoloženje i pokazali kad se jedan srpski odred vraćao iz Carigrada suhim putem u domovinu. Kod Črnomena oni su taj odred sačekali i sasekli; napad je izvršio turski vojvoda Saridža, onaj isti za koga se priča da je na Kosovu zarobio kneza Lazara.

Bojeći se, da i njih ne zadesi ista sudbina, Stevan i Vuk nisu hteli da idu suhim u Srbiju, nego su iz Mitilene nastavili put lađama za Zetu. Septembra meseca već su bili u Baru, gde ih je srdačno dočekala umna sestra Jela i zet Đurađ Balšić. Brižna kneginja Milica, odnosno monahinja Evgenija, raspitivala se za to vreme, isto kao i Mara Brankovićka, šta im je sa sinovima, pošto od njih dotle nisu mogli dobiti nikakva glasa. Ali ono što su domalo imale čuti nije bilo ni utešno ni dobro. Njihova deca, prvi rođaci, bila su se ljuto zavadila i radila su jedna drugima o glavi. Predosećajući opasnost Stevan je uzeo vojsku od svog zeta Đurđa, a zatražio je pomoć i od majke. Obe vojske sastale su se na Kosovu, kod Gračanice, na nedavnom razbojištu. Protiv njih išla je druga vojska, u kojoj su se nalazili Turci, čete Đurđa Brankovića i sused Brankovića, vranjski gospodar ćesar Uglješa sa svojim ljudima. U bitci, koja se vodila 21. novembra 1402., Stevan je ostao pobednik. Još tu njemu je prešao ćesar Uglješa, koji ga je obavestio o stanju Turaka, i postao mu otada odan prijatelj. Stevan se u toj bitci borio protiv turskih odeljenja, a mlađi mu brat Vuk protiv Brankovića. Dok je Stevan pobedio Vuk je bio pobeđen. Stevan mu je s toga, kad su došli u Novo Brdo, učinio nekoliko primedaba i prekora, tako da je ovaj, ražljućen, otišao domalo Turcima. Ja mislim, da je ova borba Turaka i Brankovića na klasičnom Kosovu protiv Lazarevog sina dala prve osnove za stvaranje legende o kosovskoj izdaji Vuka Brankovića i njegovom šurovanju s Turcima. Domalo, 12. decembra, pisali su Dubrovčani Mari Brankovićki, pola savetujući, a pola koreći: "Bog zna, voljeli bismo da je među vama ljubav i dobri mir kako pristoji među sestrom i braćom. Da je tako gospodovali biste i uzdržali zemlju u dobrom miru i stanju, te bi sve dobro bilo i naši bi trgovci mogli općiti, jer trgovaca ne može biti i ne traži drugo nego mirnu i gojnu zemlju".

Bajazitov naslednik, begunac iz jedne razbijene vojske i svedok strahovitog poraza svoga oca, sultan Sulejman beše se uplašio koliko od Timura, toliko i od hrišćanske lige u koju su ušli Vizantija, Mleci i Đenova i neke manje dinaste. S toga se požurio, da još 1402. god. sklopi mir sa Vizantijom, koji je ovoj vraćao neke oblasti na Crnom Moru i Trakiji i grad Solun, i koji je, uz to, oslobađao od vazalskih obaveza. U tom ugovoru, kao novi vizantiski prijatelj, bio je pomenut i despot Stevan, ali se u njegovom ugovornom odnosu prema Turcima nije promenilo skoro ništa. Stevan je, međutim, bio rešen da te odnose izmeni stvarno. Opredelivši se u Carigradu za hrišćanski savez, a ogorčen zbog Sulejmanova držanja prema sebi, on je bio načisto šta ima da radi. Malo je datuma u našoj historiji, koji tako određeno obeležavaju obrt u državnoj politici, kao što je slučaj sa Stevanovim stavom od 1402. god. Dotle bezuslovno veran vazal, koji vrši dragocene usluge u najtežim časovima, on sad postaje saveznik i pomagač hrišćanskih akcija i zalaže se za njih sa istom viteškom odanošću. Glavna sila, na koju se otad oslanjao, nije, međutim, bila vojnički skoro beznačajna Vizantija, nego Mađarska, koja mu je, i pored svih unutrašnjih nezgoda, ulevala više poverenja. Mi ne znamo danas tačan datum kad je Stevan prišao Mađarima priznavši vrhovnu vlast kralja Sigismunda, ali je to, svakako, izvedeno u toku 1403. god. Stevan je od tog priznanja imao odmah i neposredn koristi. Sigismund je ustupio despotu Beograd sa celom Mačvom, čije su granice dopirale do iza Valjeva i Sokola. Učinio je to za to, da bi mu tako pojačana Srbija služila kao glavni zaštitni bedem za samu Ugarsku, čije granice ne bi bile više izlagane neposrednim turskim nasrtajima. Kao ranije Bajazit, otsad je Sigismund bio pun pažnje prema despotu. Kao "svom vernom" on mu je davao bogate posede i u samoj Mađarskoj, tako, na pr., grad Satmar Nemeti. Despot je imao "tako mnogo poseda u torontalskoj županiji, da je za njih postavio naročitog podžupana".

Kad je dobio Beograd u svoju vlast despot je tamo preneo svoju prestonicu, a sam je grad utvrdio, razvio i unapredio u svakom pravcu. Sav grad opasan je rovovima i imao je dvostruke bedeme. Despotov dvor sa kulama i osmatračnicama bio je, kao srednjevekovni zamkovi, i grad i dom. Gornji grad imao je četvera vrata, ispred kojih su na tri strane bili pokretni mostovi, a pored dvaju jake kule. U samom gradu despot je podigao mitropoliju, a obnovio veliku crkvu Uspenija Bogorodičnog. Velika bolnica u gradu bila je prva kod nas, koja je primala i laike i u koju su dolazili bolesnici iz cele države, naročito leprozni. Uz nju je odnegovan prostran vrt, a u njoj sazidana crkva Sv. Nikole. Da bi se grad još više razvio despot ga, po običaju mađarskih kraljeva, napravi slobodnim gradom, a njegove trgovce oslobodi carine. Izradio je za nj i povlastice od mađarskog kralja i susednih lokalnih vlasti. Usled svega toga Beograd doista procveta i posta grad većeg značaja.

Teška vremena behu u to vreme nastala i u Zeti i njenom susedstvu. Mlečani dadoše 1402. god. pogubiti Konstantina, sina Đure Balšića, naslednika albanskog gospodara Karla Topije, koji je vladao u srednjoj Albaniji i oslanjao se na Turke. Njegov sin Stevan poznat sa nadimkom Maramonte, bio je čuveni avanturista i imao je veoma buran život. Brzo potom, u aprilu 1403., umro je i Đurađ Stracimirović Balšić, zet despota Stevana. Kao u Bosni Mađarska, tako u Zeti i Albaniji nije bila mnogo popularna mletačka vlast. Slučaj Konstantina Balšića rečit je dokaz da je bilo i nezadovoljstva s njom i pokušaja odmetanja. Naslednik Đurđev, Balša III, bio im je otvoren neprijatelj; i on je voleo Turcima više nego njima. Izmeću njega i Mlečana došlo je brzo do rata. On je hteo da povrati gradove, koje im je njegov otac ustupio, a Mlečani su, bojeći se za svoje posede na toj strani, hteli da njega ili onemoguće ili bar potpuno oslabe. U jesen 1404. sišao je u Zetu sam despot da pomogne svom sestriću, ali se nije zadržao duže. Mlečići su uspeli da, pomoću flote, zauzmu gradove Budvu, Bar i Ulcinj. Osećali su se jači, pa s toga nisu hteli voditi računa ni o protestima Sandalja Hranića zbog zauzimanja Budve, na koju je on polagao pravo. Ova borba podelila je Zećane i Albance u dva ljuta tabora. Na mletačkoj strani našla se srpska porodica Crnojevića, koja potiče iz katunske oblasti iznad Kotora, i koja će u XV veku, naslanjajući se, u glavnom, na Republiku Sv. Marka uzeti svu vlast u Zeti. Uz Balšu su bili albanski Dukađini i Pamalioti iz Zabojane. I stanovništvo nekih gradova bilo je antimletačko. U Drivastu i Skadru izbila je 1405. god. prava pobuna protiv njih, koja im je nanela dosta štete i gubitak prvog grada. Ratovanje se zbog toga oteglo i trajalo je godinama; upravo trajalo je, s malim prekidima, sve do Balšine smrti.

Više>>>
http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/4_1_l.html

 
• Copyright © 2009 - 2014 by "rodnikraj"     •
TOPlist
Copyright 2016. All rights reserved.
Návrat na obsah | Návrat do hlavní nabídky